Непозната Вера Мухина

Скулптура „Радник и колхозница“ коју је 1937. године направила Вера Мухина, осим што је имала огроман успех на Светској изложби у Паризу, постала је један од најпрепознатљивијих симбола СССР-а. У свести већине људи име Мухине је асоцирано управо са овим делом. Док је мало коме познато да је њен таленат био знатно разноврснији.

Она се бавила дизајном – средином 40-тих година креирала је култне ограњене стаклене чаше, колекције одеће, које су добијале највише награде на међународним ревијама, радила је као позоришни сценограф, костимограф. Позоришни уметнички радови Вере Мухине, већином непознати широј јавности, изложени су у Московском музеју савремене уметности. Међу експонатима изложбе налазе се графике, скулптуре, скице костима и разраде сценске декорације за представе „Ружа и Крст“ Александра Блока, „Вечера шала“ Сема Бенели, „Електра“ Софокла и балета „Наљ и Дамајанти“, као и архивске фотографије и филмски записи.

Вера Мухина се први пут сусрела са позориштем 1916. године, када је њена блиска другарица, позната сликарка авангардисткиња Александра Екстер довела Мухину у Камерно позориште код Александра Таирова. Екстер је радила декорације и костиме, а Мухина је требала да разради скулптурални део сценографије. Истовремено је требала да уради скицу костима Пјерете, који је недостајао, за Алису Конен, у пантомими „Покривач Пјерете“ коју је обновио Таиров. Анатолиј Ефрос је писао тада о „наглашавању снаге и храбрости“, које уносе у представу костими „младе кубисткиње“.

Након тога Мухина добија озбиљну „позоришну болест“: за годину дана је направила скице за неколи представа, међу којима „Вечера шала“ Сема Бенели и „Ружа и крст“ Блока. Међутим из различитих разлога ове замисли се нису оствариле.

Постојала је још једна позоришна фантазија, коју је детаљно насликала Мухина 1916-1917. године (декорацију и костиме), и то је био балет „Наљ и Дамајанти“, сиже из древног индијског епа „Махабхарата“. Познато је, да је рад на овим пројектима толико занео Мухину, да је она сама разрађивала игре. Три божанства – вереника Дамајанте – требали су се појавити повезани једним шалом и да играју као јединствено биће са мноштвом руку, а затим је сваки посебно преузимао своју игру и своју пластику.

Даље је настао готово тридесетогодишњи прекид. Тек 1944. године за представу „Електра“ Софокла сликарка је креирала хитоне, који су тачно следиле сценске стубове. Занимљиво је, да је скице Мухина почела да ради тек након што је видела све глумце на сцени и у покрету, а не како је уобичајено пре проба.

У експозицији су заступљене и скулптуре Вере Мухине: бисте балерина Марине Семјонове и Галине Уланове. Наравно да је тешко замислити изложбу Мухине без њеног основног дела „Радник и колхозница“. У изложбеним просторима приказана је једна скица скулптуре, која је 1937. године направљена од бронзе.

Изложба „позориште Вере Мухине“ у Москвоском музеју савремене уметности може да постане за поклонике њеног стваралаштва право откровење и да омогући да се на нови начин осмисли наслеђе једне од највећих руских уметница ХХ века.

Армен Апресјан,