Прва туристичка оаза у Лапчићима

Лапчићи – Широки магистрални друм пресеца село Лапчићи које „станује” на осмом километру од Будве, узбрдо ка Цетињу. Мало ко у непрегледној колони аутомобилској која „тече” ка мору дан и ноћ, зна да се с десне стране према Будви, или с леве, ако се иде према Цетињу, налази јединствена туристичка оаза. Све је почело пре две године. Саша Франета, један од млађих будванских предузетника, решио је да на закоровљеним вртачама свог оца Пера подигне туристичко село. Стрме ливаде, које су придржавале старе и полупопадале камене међе и узани сеоски пут, говорили су да се са оскудне земље у ранија времена бежало. За бољим и лагоднијим животом. А када је Саша почео да крчи терен и прави пут до магистрале, готово сви су га подозриво гледали. И углавном се чудили. Саша је, међутим, био упоран да оно што је замислио оствари. Подигао је лепе камене зидове и тако природно ојачао стрмину с које пуца јединствен поглед на целу Будванску ривијеру, све од брда Спас до Петровца. Саградио је потом пут који повезује његово имање с магистралом, три куће, од којих свака има гувно (камену терасу) налик на она која су градили преци. Од камена и дрвета, али са комфором који се може поредити са оним у најскупљим хотелима. Свака од њих има само по четири кревета, велику дневну собу са камином, музичким и ТВ, пространим купатилима и кухињама... Комплекс употпуњава отворени базен са чистом изворском водом. На ливади изнад базена је ђакузи када око које је приморско растиње, лево од ње сауна. Око камених стаза које воде кроз ово минијатурно туристичко село су трешње, смокве, јабуке, вишње... Воћке које су одувек насељавале овај простор, којима је газда придодао палме, еукалиптусе. Велика пешачка стаза одавде води све до чувеног манастира Стањевићи, изнад села Побори. – Све ово сам градио за госте, смеши се Саша Франета, који се опробао у разним пословима. – Прве госте имао сам лане средином сезоне. Није још било све готово. И сви су се вратили крајем сезоне, да по други пут „хватају” сунце овде где је море тако близу, али и далеко. Стигли су Немци прво, потом Београђани, Смедеревци... Гости који хоће мир и комфор заједно. Има и овог лета туриста који су дошли својим аутомобилима, за које су урађени лепи паркинзи. – Један гост који је моје село нашао на интернету, био је одушевљен: тек када је стигао, признао ми је да је све хиљаду пута лепше него на фотографијама, прича Франета. Убеђен да је туристичка будућност у оваквим оазама, наш саговорник не жури да све изда пошто пото. Није јефтино, каже, цене су ствар договора. Комплекс је урађен за оне који могу да плате прави одмор. Оне који неће у хотеле око којих тутње брзи аутомобили, око којих „бије” музика од које сна нема. Они који хоће своју кућу за време одмора, храну коју ће сами да спремају. А када им се то не ради поручују телефоном рибу, роштиљ и остало шта им се куша. Колико је све коштало? Саша Франета врти главом, цифре су огромне. Уложио је сав свој новац и велики труд у изградњу јединственог села, убеђен да ће се уложено вратити. Не наравно за годину, три, пет. Успут, са породицом је ту цело лето. – Себи и својима продужујем живот. Овде где цврчци музицирају испод крошњи столетних храстова, у јутрима која опијају чистим ваздухом, ноћима где с мора ветрић разноси врућину. У Лапчићима где се очи пуне лепотом као мало где на свету, вели за наш лист Саша Франета.