У току 40 година на екранима! 11. августа 1973. године совјетска ТВ почела је да демонстрира играни филм «17 тренутака у пролеће». То је серија са више епизода, посвећена руском Џејмсу Бонду – совјетском резиденту, који се усадио у политичку обавештајну службу Немачке – пуковнику Исајеву, који је постао штандартенфирер СС Штирлиц. Совјетски гледаоци су заволели тај филм одмах и заувек. Чак и данас га демонстрирају неколико пута годишње – те публика гледа, не одвајајући се од екрана!
Акције филма се дешавају у Немачкој последњих месеци Другог светског рата. Штандартенфирер СС Штирлиц испуњава задатак Москве, раскринкавајући сепаратне преговоре фашиста с Американцима…
Када Штирлиц иде улицама Берлина, улице Москве су празне. Ту је реченицу написао у августу 1973. године један од страних дописника, причајући о сензационалном реаговању гледалаца на тај филм редитеља Татјане Лиознове. Он није преувеличао. Филм је одмах постао чувен. Ажиотажа је била толико велика да су 3 месеца после премијере филм поново показали на ТВ. Људи су гледали као зачарани, нису могли а да не гледају.
Нисам могла а да не снимам. То је био сценарио, за који сам била спремна да умрем. Када сам прочитала роман Јулијана Семенова 17 тренутака у пролеће, одмах сам схватила да желим да снимим тај филм!, - сећала се касније Татјана Лиознова. Прво, то је била ратна тема, блиска срцу редитеља: њен је отац погинуо на фронту у време Другог светског рата. Друго, Лиознову је очарао лик главног јунака – обавештајца екстра-класе, човека, који деценијама живи ван отаџбине.
Било ми је интересантно да размишљам о том човеку и схватим, чиме је пуна његова душа, зашто је он двоструко затворен. Прво струком, друго немачком униформом.
Лиознова је прецртала клишеје, према којима су раније снимали филмове о совјетским обавештајцима. Она је постала новатор у свему: за улоге руководилаца нацистичких врхова је она утврдила најпопуларније глумце, које је обожавао народ. И то, она је показала нацисте паметним, јаким противницма. Она је дозволила тумачу улоге Штрлица – Вјачеславу Тихонову да дуго ћути – глуми само лицем, унутрашњом енергетиком. Много вреди, например, тајни сусрет с женом: пет минута апсолутног ћутања у кафани, пуној људи – очи у очи, и то је све! И то, у детективском филму, у којем обично јуре и пуцају! Тихонов је глумио сјајно – такав приказ лика његовог јунака је испао близак њему као глумцу.
То је вероватно мој стил: не волим сувишну глуму, која нешто демонстрира гледаоцу. Гледалац често не жели да види, шта му показују, он жели да сам погоди у глумцу – шта му је унутра, иза речи, о чему он ћути?
Захваљујући Татјани Лиозновој и њеном тиму, у совјетској синематици је настао први интелектуални детективски филм. Његов успех је био предодређен не само талентом редитеља, сјајном глумом, већ и учешћем великог композитора Микаела Таривердијева, који је компоновао за серију од 12 епизода 6 сати оригиналне музике! Композитор је почео од главне теме. Према речима Таривердијева, он је тражио тоналитет душе Исајева-Штирлица.
Његово стање, његова носталгија, жеља да се врати кући… Хтео сам да компонуем тему далеке отаџбине, далеке, али блиске.
Данас у Русији вероватно не постоји ниједан одрастао човек, који не би препознао ту музику.
Пуковник Исајев је савладао задатак Центра – онемогућио сепаратне преговоре. Он је добио звање Хероја Совјетског Савеза. Последња слика у филму: његова кола су на ивици пута, који води у Берлин…
Многи руски гледаоци знају филм скоро напамет. Он се растопио у фолклору. Он је постао део живота неколико генерација. Измишљени јунак – Штирлиц, који се нашао међу реалним лицима, давно је ушао у историју, бар у историјат синематике.
