Томислав Кресовић: Србији потребан „Nju dil“, а не Дачићева „перестројка“

Увозни експерти извозни ресурси Србија је владавином СПС-ЈУЛ отворила пут либерлно-мафијашком систему политике и економије која је битно била праћена дешавањима у Русији између 1992-2000 године уз хиперинфлацију и девастирање свих вредности. Након 2000.године на власт долази неолиберална политичка гарнитура мешавина политичких неомарксиста-дисидената, квази конзервативаца и послушника страних влада и амбасада. Треба да се подсетимо „талентованих странаца“ попут Божидара Ђелића као министра финнсија, Кори Удовички министра и гувернера, Јелашића као гувернера и читаве „Чикашке економске“ школе убрзане приватизације. На таласу либералних марскиста настала је политичко-економска секта Г 17, касније Г 17 плус а сада УРС. Неолиберално уништавање Србије било је увезано у малу али одобрану политичку олигархију која је Србији продавала „Рог за свећу“. Велики број страних саветника је и данас и јуче било у власти и влади Србије са задатком држања Србије и статусу економског и политичког кондоминијима (владавине две или више влада и стране политике) у Србији уз колонијални економски статус Креатори или креатуре Данашња влада Ивице Дачића и Александра Вучића тражи за министре и саветнике замену за Динкића и стварање амбијента за стране инвестиције и улагања. Лепо је рачунати на домаће-стране успешне људе, али искуства Боже Ђелића, Јелашића, Кори Удовички и других који управљају јавним предузећима, а били су у страним компанијама, треба да нас упозоре куда све то води. Србији су потребни људи од части, храбрости и пословних идеја и утицаја али не у стилу тајних друштава или лобиста моћних компанија које исисавају капитал и знање. Државу Србију воде политичари и то садашњи у власти. Они су кретори или креатуре нове економске политике и политичких односа. Нема тог страног експерта или домаће памети у иностранству која може донети Србији милијарде долара, евра, ако нема политичке снаге, моралних начела и личне храбрости. Друштвени уговор о спасу Србије Србији је потребан истински народни договор владе-власти-предузетника-синдиката кроз „Друштвени уговор“ о спасавању Србије од унутрашње пропасти, пошто је већ на делу цепање Србије кроз моћне интересне кланове и лобије, у Србији и ван ње око Косова, или багателно продавање националних ресурса као што је пољопривредно земљиште, сутра рудна налазишта и јефтину куповину знања и „одлив мозгова“. Србији је дакле потребан „NEW DIL“ који је симбиоза глобалних инвестиција и већих јавних радова, везе са малим и средњим предузећима и пре свега афирмација рада, знања и пожртвованости саме власти. Свако ко се појави као „вундеркинд“ из „белог света“ или познати светски менажер или банкар може проћи у Србији као некадашњи гувернер Драгослав Аврамовић, који је био угледан у Светској банци, али је био „марионета“ као и Милан Панић у политици Слободана Милошевића. Политика „Сеци уши крпи дупе“ Србији је потреба јак морални и нациоани разлог, а не политички маркетинг гламурозног карактера где ће профитирати разни лобисти, ПР агенције и маркетиншке компаније. Садашња политичка олигархија није на висини тешких одлука и нужних болних резова на свим нивоима.Тешко је да се доводе људи из ММФ-а или угледних универзитета ако се води политика „Сеци уши крпи дупе“, или сталних интересних борби. Нажалост врх Србије не воде људи од великог или значајног радног, већ само политичког стажа и без праве спознаје стварања нових вредности. Дакле Србији је потребан рационални модел политике и власти, а не јефтино и погрешено копирање разних држава и влада или куповина стручњака за једнократну употребу.