Пуна ми је глава звијезда

Ранко Јововић, по мишљењу многих уважених критичара, један је од знаменитих, ако не и најзнаменитији пјесник у Црној Гори. Поводом његовог новог рукописа поезије, али и неких других збивања, везаних за књижевност, уприличили смо овај интервју.

~Тумачи и критичари Ваше поезије оквалификовали су Вас као пјесника таме. Утисак је да сте им у томе итекако помогли?
- Већ годинама, годинама, годинама... траје моја прича, живи, или животари моја поезија. По несрећи, или на срећу, рођен сам да критички посматрам свијет и себе... рођен, или су ме "родиле прилике". И једно и друго. Као младић сам проговорио, како се тада мислило, нешто неприродно о комунизму. Дакле, комунизам ми је одувијек био настрано, неприродно, нехумано друштво... Систем неписмених, махом људи без духа – систем препредених, али вјештих манипулатора који су у име понижених и увријеђених владали нашим духом и тијелом, презирући истовремено те исте понижене и увријеђене... но да не причам о томе... Данас, ствари у тзв. демократској Црној Гори у којој цвјета вишепартијска, парламентарна демократија и владавина права – ствари стоје много горе. Борио сам се животом, понашањем, поезијом, текстовима, звијездама, Достојевским, Његошем, Сократом и Сартром... и мртвим и живим аргументима за вишепартијски, парламентарно, демократско друштво по угледу на Француско и томе слично, а ево сам дочекао, да дођу још гори, нечовјечнији, који презиру не само људе, него и читаве народе прогоне у име демократије, у име слободе. Зар смо се борили да нас муче идиоти. Да нам крв пију. Да нам прогоне историју, цркву, језик, културу..., зар смо зато проливали крв вјековима, писали-живјели Његошем и Милошем да све што је од духа српског, ови, овакви, ова црна власт, ево, већ ће десет година, прогони демонском снагом..., то комунисти нијесу, тако радили – били су разумнији, они који су ипак "родитељи" ових демона.

~Како то мислите, зар је тако страшно. Да нијесте преосјетљиви?
- Не, још горе, јер ја не волим више да говорим, мени је доста и мога живота "што мукотрпно крчим пут смрти". Ја и немам никакво "право" да говорим у име једног народа, будући да пјеснике данас у Црној Гор, једнако сви не воле, без обзира што власт забрањује само српске пјеснике, што их прогони као оно онда прве хришћане, што су прогонили пагани, али то су били судари великих идеја, вријеме чуда и рађање Божјег Сина, тако да је то и нормално – долазак Христа је "претежак" за људски род и данас, није лако разумјети тајну неба и земље. Није, дакле за упоређење, него говорим метафорично, нека ми Господ опрости. Али, ако је тако, а јесте – да Србе, само каткад мрвицама хране као мале јеретике по казаматима, па то непознато и у најнехуманијим друштвима од како постоје тзв. људска, организована друштва-државе.

~Да пређемо на поезију. Реците нешто о Вашој новој књизи коју спремате за штампу, а Ви окренусте, некако, очајно говорећи о данашњој демократској Црној Гори...
- Па ово је разговор о поезији. Има ли ишта теже него бити окупиран од браће, или рођака; ако они, ти такви мисле да смо само "удаљени рођаци". Али, интересантно – сви су у Црној Гори мање-више у дубоким односима... само су сви заједно против Срба. Слобода и успјех, ако је могуће за све, само не знам оне што се национално осјећају као цијела Црна Гора прије 1945. године. Дакле – за српско осјећање – нема ништа сем прогона и покоја мрвица, како рекох... Да вам право кажем, ја презирем такве хајке и не бојим се, мени је и лакше, на неки начин, него њима који нијесу тако глупи, да не знају, да је такав гард-против – прљав, апсурдан, да ће доживјети пораз.

~Велика се горчина скупила у Вама. Како, оно, бијаше наслов Ваше нове књиге, која је још у рукопису, или сте је већ предали издавачу?
- Каква горчина. Ослијепио сам гледајући сироту Црну Гору како је ваљају у блату и лажима, како пљују себе, своју историју, како је даве маргинални људићи, политичари без трунке етике, мали балкански мафијаши, кукавице-јунаци са пендрецима, слуге свјетских окупатора. Ослијепио сам, губећи пријатеље, пријатеље-пјеснике и пријатеље из кафана, пријатеље и браћу који умиру млади...Ако сам изгубио слободу свога народа што у Црној Гори, што по Косову и Метохији, зар да губим и оне са којима сам дијелио хљеб и вино, вјеру и љубав. Све је мање живих пријатеља мојих на земљи, све их је више, надам се, отишло у бољи свијет. Ал`, све теже подносим њихов одлазак... Истина, напушта ме и поезија, и много тога. Пријатеља је све мање и ових међу живима. И кад бих могао да пијем, не бих пио – како да пијем у идиотском друштву које мрзи све што није у њиховој психологији, у њиховој идеолошкој торби у којој се копрца једна једина идеја – нечовјештво. То је знак који је некада у Црној Гори означавао – презир, заувијек и преко гроба. А што се књиге тиче, полако, уморно, безвољно, борећи се са морама и главобољом, загледан у беду и биједу будућности..., полако умирем и на страницама те књиге, која ће се појавити, ако Бог да, за Сајам књига у Београду, у октобру... Пуна је моја глава звијезда и моја соба је пуна звијезда, али и мрака...

Црна Гора - Голи оток Срба

~Шта по Вама значи што овај режим спрема преименовање српског језика. Шта је то, о чему они то...?
- О тој њиховој будалаштини говорио сам и ја више пута. Наступао сам на трибинама – "У одбрану српског језика", као и многи нормални, од никшићких професора до новинара, писаца, радника и сељака, али не, ова булумента антисрпства, ови национал-социјалисти хоће па оће да оно што је рођено у стеновитом српству, па и са Црном Гором – мислило и ратовало – да негдје, тј. ускладе са својим радом у овој уклетој башти. Црна Гора полако постаје један специфичан Голи оток, за све оне који су били и остали за заједницу са Србијом, а нарочито за Србе, односно – Црна Гора је Голи оток за српску душу... Много се болесника дрзнуло, завјетало против језика српскога, Српске цркве и уопште против "Горског вијенца" који сија на глави "небеског народа". (Ову метафору антисрби најдубље мрзе.) На овој литици чује се наш дух – мучи се, мисли и пјева, и никада неће престати да дише упркос олуји која пустоши човјечанством...