Кинеска совјетска стратегија у погледу носача авиона

Како Кина ступа у војно супарништво са САД формирање у релативно кратком року могућсности за борбу против групација носача авиона од стране Кине постаје све значајније. Истовремено, у већини праваца развоја свог потенцијала борбе против носача авиона Кина за сада далеко заостаје за СССР.

Кључна компонента совјетских снага за борбу против носача авиона биле су дивизије бомбардера Ту-22М2 и Ту-22М3 са крстарећим ракетама Х-22. Ови авиони су представљали врхунац развоја совјетске морнаричке ракетоносне авијације. Ипак операција за уништење једне ударне групе носача авиона захтевала је истовремену примену бар једне дивизије морнаричке ракетоносне авијације. Она је имала у свом саставу око 90 авиона. то је много више него укупан број бомбардера Н-6 у читавој морнаричкој авијацији НОАК и упоредиво за бројем у кинеским оружаним снагама.

Губици чак у случају успешне примене дивизије очекивали су се врло високи. Претпостављало се да ће бити изгубљено око пола њеног састава, неки авиони, на пример они који врше коначно извиђање циљева и осигуравају прецизно указивање циља ракетама били су осуђени на погибију заједно са својом посадом још у етапи планирања напада. Успех напада је зависио од низа фактора, пре свега од добијања поузданих података о томе где се налази циљ. Ови задаци су се решавали уз помоћ авиона за извиђање Ту-95РЦ и сателитског ситема за указивање циља Легенда. Ипак авиони за извиђање имали су слаба места, а сателитски ситем није радио довољно поуздано. Зато у мирнодопско време сваку америчку ударну групацију носача авиона је претио совјетски надводни бојни брод, који је вршио визуално посматрање и непрекидно преносио координате противника. У случају почетка бојевих дејстава овај брод пре свог неумитног уништења требало је да стигне да нанесе носачу авиона максималну штету.

Деловање морнаричке авијације требало је координисати са нападима носача авиона ракетним крстарицама и нуклеарним подморницама са тешким крстарећим ракетама. Укупно то је пружало прилично велики степен сигурности у превладавање система одбране носача авиона и његово уништење. Истовремено и ракетне крстарице и нуклеарне подморнице такође су спадале у крајње скуп тип наоружања.

Кинеске снаге намењене одбијању потенцијалне америчке интервенције у могуће конфликте у Азијибез обзира на изсвесну сличност стратегије, мало личе на совјетске. Кина нема ни ракетне крстарице, ни нуклеарне подморнице које носе тешке суперсоничне крстареће ракете. Број даљњих бомбардера који носе ракете у кинеској флоти је крање мали.

Ударна снага кинеске морнаричке авијације у многоме се састоји од тактичких ловаца и бомбардера опремљених релативно лаким противбродским ракетама. Задаци таквих снага, вероватно се ограничавају првим ланцем острва и водама око Тајвана, што омогућава да се не гради огромна флота тешких бомбардера. Кина има нови тип оружја – противбродске балистичке ракете, али њихове реалне могућности за сада су загонетка. Кинеска флота такође активно се попуњава дизел подморницама.

САД усмеравају на супротстављање кинеској стратегији довољне реусрсе. Један од резултата ће бити пораст могућности система ПВО америчких бродских формација. Као ефикасна стратегија супротстављања Кини такође се разматра блокада стртешких поморских комуникација. Ослањање на противбродске балистичке ракета као на решење свих проблема превише је опасно. Вероватно у одређеној фази кинеска флота ће морати да изврши стратешки избор развојних путева.

Василииј Кашин,