Фебруар 1996. године: Минирана Босна и Херцеговина

Европска унија је у фебруару 1996. године у Бриселу препоручила да се продужи ембарго на увоз оружја у СРЈ, Хрватску и Босну до краја године. SFOR је код муслимана стално откривао нове магацине и складишта са тенковима и артиљеријом, ракетама, минама и базе за обуку терориста. У Босни је чак за време ембарга било толико војне опреме, да је било могуће ратовати више од десет година.

Нико тих дана није желео да говори о томе да су најстрашније наслеђе грађанског рата у Босни мине. Тридесет пет хиљада минских поља, од којих је само једна половина била обележена на мапама чекало је деминирање.

У ту сврху 1996. године било је потребно уложити 23 милиона долара. Међутим, за Босну је издвојено свега седам милиона, мада је међународна заједница полако постајала свесна да су у овој земљи после завршетка рата остали народи, који су ратовали једни са другим са префињеним садизмом.

Мапе минских поља постале су највећа загонетка. Нико није желео да подели информацију, настојећи да иритира своје принудне партнере. Представници свих страна сматрали су да минским пољима треба да се баве одвојено, а не заједно. Овакав варварски приступ је чудио, али људи су овде одавно заборавили да размишљају, више бринући за своје благостање.

Најважније је било привлачење међународне помоћи, чији део је могао да се користи и у интересу највишег руководства. Министар спољних послова Велике Британије Робин Кук, који је тада стално долазио у Сарајево, наговестио је Алији Изетбеговићу да треба више да мисли о становништву, него о интересима политичког врха.

Доласком SFOR -а у БИХ почели су да се разјашњавају и други детаљи „послератног живота“.

Константин Качалин,