Таџикистанфилм - басмачи

Пре 44 године се на совјетским екранима давао филм “Бело сунце пустиње”. Филм је одмах признат ремек-делом. После њега у нашој земљи су се појавиле десетине филмова о басмачком покрету у Централној Азији.

Шта су басмачи, шта о њима кажу савремени историчари, – прича наш сопствени дописник у Душанбеу Галим Фасхутдинов.

Борба црвеноармејаца против басмача током дужег времена је била омиљена тема душанбинских филмских уметника. Нису случајно у совјетско доба таџички филмски студио у шали називали «басмачфилмом». Овде су били снимљени најбољи филмови, посвећени успостављању совјетске власти у Средњој Азији. Управо ту је настао филмски жанр – такозвани «истерн». У светској филмској индустрији он је био без премца. Снимању филмова управо у Таџикистану допринео је специфичан рељеф тог краја – планине, бурне, брзе реке и посебна источњачка атмосфера. У тим су филмовима неизбежно побеђивали црвеноармејци. То је допринело стварању јавног мења о басмачима као угњетачима, прича историчар, аутор неколико монографија о покрету басмача у том региону Камол Абдулајев.

- Филм је одраз тога, како питање третира званична историографија. Она га је третирала са класних положаја. Зато се нама нудила мисао да тај покрет заслужује класну мржњу, а не и националну. Борбу је водила углавном Црвена армија. Она је заступала и победничко сељаштво Русије, које се заједно с најсиромашнијим таџичким и узбечким сељаштвом борило против басмача. То је отприлике одговарајућа шема.

Совјетска филмска уметност је одиграла своју улогу. Чак и две деценије после распада СССР-а знатан део становништва у Таџикистану и даље сматра басмаче разбојницима, а не борцима против совјетске власти. Према речима таџикистанског историчара Камола Абдулајева, данас се у свим земљама Централне Азије предузимају покушаји ревидирања покрета басмача, изузев Таџикистана. Историчар објашњава то једноставно.

- Таџикистан је мање од других средњоазијских земаља желео распад СССР-а. Ми смо се до краја држали Русије. Објективно, зато што смо се осећали не потпуно заштићенима. Ипак се придржавам мишлења да је успостављање совјетске власти у Таџикистану обуставило процес асимилације Таџика, односно, оно је фактички обуставило процес асимилације Таџика од стране Узбека. И Киргизи су нападали Џиргитал. Зато је фактички за националну историју совјетска власт донела нам мању штету. Зато се у Таџикистану не предузимају покушаји ревидирања басмачког покрета.

С тим покретом је повезано много митова и измишљотина. И то, сви су они настали после распада СССР-а. У неким централно-азијским земљама и данас се предузимају покушаји представити басмаче као представнике национално-ослободилачког покрета на Истоку. Историчари у Душанбеу сматрају такав прилаз својих колега у том региону погрешним. У Душанбеу кажу да при успостављању совјетске власти у Средњој Азији нација једноставно није ни било. Оне су почеле да се формирају само у периоду индустријализације 1930-х година, када је с покретом басмача било већ свршено. Историчар Сајфуло Мулоџанов довољно критично прилази жељи низа публициста да представе басмаче као хероје.

- У време грађанског рата нема хероја Не могу да их назовем херојима. Они су убијали невине људе. Треба прилазити проблему с научног става и називати ствари правим именима.

Покрет басмача као покрет отпора Совјетској власти водио се у Централној Азији почетком 1920-х година. Он је трајао скоро 10 година. Историчари га упоређују с белим покретом у Русији, те налазе многе заједничке црте. Одреди басмача су се формирали на рачун присталица старог уређења. Узрок њиховог пораза је постала слаба социјална база. Народ је подржао бољшевике, који су носили нове идеје, те обећали људима слободу и земљу. Басмачима је у таквой ситуацији преостало само да се предају или напусте земљу. На филму су басмачи остали као сурови ратници. Управо таквим их је представио пре 44 године и Владимир Мот и љ, снимивши своје филмско ремек-дело «Бело сунце пустиње».

Галим Фасхутдинов