Priča iz dnevnika jedne dame- Gospodin savršeni I deo

Karirana košulja, drugačije sređena kosa, skupocen parfem, umiljato lice, čak i pogled. Ređale su se moje misli i zapažanja, tada kad sam ga po prvi put videla u privatnom izdanju. Tog trenutka učinilo mi se da je on postao taj Gospodin Savršeni, koji preterano liči na onog kog sam godinama krojila u svojim mislima. Toliko je bio drugačiji od onog utorka (i toliko drugačiji od svega što se često viđa) kad smo trebali da potpišemo poslovni dogovor, koji još uvek leluja pod znakom pitanja.

Pozdrav koji je usledio ulazeći u njegov auto je bio zvaničan, nešto kao poslovno drugarski, uz obostranu materijalnu korist. Bila sam sigurna i uverena u to da neće biti drugačije. Još uvek nevešta u tom poslovnom svetu, izašla sam naivno verujući da je bolje kad neko vidi da posluje sa ženom kojoj je najjača strana pamet, stav, i jasna i odgovorna reč. Pitala sam se da li su svi dani od utorka do utorka prosto takvi da se čovek brzinom svetlosti menja, čak i da drugačije oponaša sebe. Verovala sam da je to ispravno jer sam i sama zastupala teoriju da je, boravak u firmi i kancelariji u tom poslovnom kodeksu i etici rada,  jedno, a privatno pokazivanje sebe drugo, isto toliko odmereno ali malo slobodnije i ležernije. Ja sam takva, i divila sam se njegovoj mogućnosti da jedno JA ima i svoje drugo JA.

Pravi  džentlmen, u italijanskim cipelama, dugonog, sa prelepim manirima, lepih, a opet neobičnih crta lica. Jako ljubazan, sa velikim dijapazonom istančanih i retko upotrebljivih reči u običnom razgovoru. Znači elokventan i edukativan...kako bismo narodski rekli ima šlifa.
Tog utorka izašli smo na večeru u jedan ekskluzivan i raskošan restoran, gde je izlazila samo nazovi elita velikog grada. Znači želeo je da osvoji moju pažnju. Čvrsto misleći da čini prave korake. Ja nisam pridavala puno značaja ovome. Restoran jeste prelep, gosti su poprilično uštogljeni, jako svi vode računa o svom pokretu, čini mi se preterano. Svi vode računa o kulturi jedenja i ponašanja a da apsolutno (podvlačim) većina nema pojma šta je kultura .To mesto i nije bilo za mene, pogotovo tamo gde je sve namotirano i izmanipulisano. Ali to je bio njegov poziv za večeru i odabir mesta za ovaj da apostrofiram poslovno-drugarski razgovor-dogovor.
Naručivši glavno jelo,uz degustaciju aperitiva za čiji naziv sam tada po prvi put čula, i priča je imala svoj početak.

Pljuštale su razne i zanimljive teme, čak jako privlačne za moje uho. Visoko intelektualne, nesvakidašnje, ali prožete onim tipičnim već istrošenim pitanjima, svakodnevnim, koje se po prirodi i prinudno nameću. Stiže i glavno jelo, uz njega i gospodin-ugostitelj koji mi se nije skidao s glave celo veče sa pitanjem: „Gospođice da li je sve u redu; Da li je jelo po vašem ukusu.“ Na svaku moju gestikulaciju lica, imao je neko novo pitanje u vezi hrane. Lepo, ali kao što rekoh preterano i izmanipulisano! Čisto remećenje privatnosti i previše uštogljen i scenski sistem koji te prosto tera da se ne osećaš prijatno. On ili sad već, Gospodin Savršeni, se šepurio i osmehivao, naravno misleći ubeđeno da je toliko obasipanje pažnje meni prijalo. Od početka sam znala da tu ima još “nota sem onih za glavni mjuzikl“ tj. kako bismo rekli ima misli uljeza u tom poslovo-drugarskom sastanku. Završili smo večeru, razgovor je tekao i bio je jako zanimljiv čak očaravajući. Ne možeš sa svakim da prečešljaš sve teme i toliko imaš i dalje materijala za priču. Bilo mi je lepo. Zaboravila sam na sav taj uštogljeni svet oko nas. To je prvi znak da to “nije dobro“. Ipak smo zbog posla tu. Zar ne...

Nakon izlaska iz restorana vozikali smo se ulicama velikog grada, ne dugo ali dovoljno da u jednom trenutku nastane “ona“ zbunjujuća tišina među nama. Iznenada i nenadano reči su presušile kao i izvor onih tema koje su se samo nizale jedna za drugom. Imala sam i ja neka pitanja ali to da ih je on imao je bilo više nego očigledno...Imao je to pitanje od kojeg je sve vreme strepeo. On nije osoba koja strepi, da se razumemo, ali to je bila strepnja od mog odgovora. E ta vrsta strepnje. Ne zadugo tišinu je razbio njegov glas. Da li sam rekla da on ima i savršen glas, glas koji je ogledalo njegovog temperamenta i karaktera. I usledilo je pitanje : „ Jel ti se desilo nekad da spoznaš neku vrstu savršenstva?“ Bila sam zatečena...Zar se tišina razbija takvom vrstom pitanja...Nasmejala sam se. Obožavala sam filozofiju, obično sam ljude oko sebe gušila takvom vrstom pitanja. A ovde sam bila nekako u nekom čudnom doživljaju ovog pitanja. Pomislila sam da je ovo prva muška osoba koja je uspela da me zbuni. I konačno odgovorila sam : Teško pitanje“ i nasmejala se. Zatim u sebi se odmah pokajala zbog odgovora. Pa da, tipično žensko. Odmah zatim je usledilo i drugo njegovo pitanje može li se čovek ponašati i kao odličan poslovni saradnik i kao muškarac... Odlučio je da me rešeta pitanjima..Mada, više mi se činilo kao da sam sebe pita...I ostao je bez odgovora, pomislih...Ja sam razmišljala o tome da sam par sati od mog rođendana...Dana kad ću ući u treću deceniju  i kako lagano život nosi svoje priče...
....nastaviće se...
 

Autor teksta Ivana Matijević