Сеул ступа у трку носача авиона

Јужна Кореја може да изгради свој носач авиона до 2036. године и да купи ловце вертикалног узлетања и слетања за базирање на својим универзалним десантним бродовима типа Докдо већ до 2019. године, саопштило је издање Дефенс Њуз. Овај корак утиче на укупну војно-политичку ситуацију у Азији, истичу руски експерти.

Сада корејска флота има један универзални десантни брод типа Докдо пуне тонаже од око 19 хиљада тона, који може да носи 10 хеликоптера. При томе пројектом је предвиђено специјално покриће палубе које може да издражва високе температуре приликом полетања авиона вертикалног узлетања и слетања, као што је F-35B. Докдо се разматра као елемент будуће корејске велике океанске флоте.

Актуалним плановима предвиђена је серија од два брода. Према подацима Дефенс Њуз, други брод у серији ће бити опремљен трамплином, која олакшава полетање авионима и тако ће постати прави лак носач авиона. До 2036. године могућа је изградња два лака носача авиона капацитета око 30 хиљада тона. Прототип зањих ће бити италијански носач авиона Cavour, који може да носи 30 летелица.

Програм изградње носача авиона данас се реализје у другим земљама региона. А Азији почиње трка изградње носача авиона, која подсећа на трку изградње дреднота у Европи пред Први светски рат. Тада су практично све велике поморске силе почеле да граде углавном линијске бродове принципијалног новог типа који се тек појавио – такозване дредноте. Сада сличну улогу играју носачи авиона.

Јапан има већ тир разарача-носача авиона, који поседују све карактеристике лаких носача авиона, мада сада се на њима базирају само хеликоптери. Индија у потпуности обнавља своје снаге носача авиона уз помоћ Русије. И Филипини су пре извесног времена разматрали могућност куповине у Шпанији отписаног лаког носача авиона Принц Аустријски.

Први носач авиона потпуно кинеске изградње сада се опрема у Шангају, а дограђени бивши совјетски брод Варјаг претворен је у носач авиона Лаонин, и активно се користи за обуку. Кина такође ради на авионима даљње радиолокационе детекције за носаче авиона, који подсећа на амерички Е-2С Hawkeye.

Од свих азијских земаља само Кина реализује у потпуности самосталан програм носача авиона. Индија се тренутно ослања на Русију, која пружа помоћ у изградњи другог индијског носача авиона снагама националне индустрије, и испоручује палубске авионе МиГ-29К/КУБ. Јужна Кореја и Јапан увозе америчку морнаричку технику и у случају да реше да претворе своје бродове који носе авионе у праве носаче авиона, могу да се окрену америчком искуству.

Са једне стране, то јача технолошку независност Кине и служи као оправдан повод за гордост. Са друге стране ако трка флота у Азији ојача, Кинези могу да заостану. Њихови супарници уз постојање финансијских ресурса могу да купе већ готову технику и готова техничка решења у иностранству од водећих светских произвођача наоружања. Кина мора да троши време на разраду и довођење до савршенства опреме која је већ направљена у другим земљама.

Сада једини носач авиона који има Кина, Лаонин, није опремљен катапултима, што озбиљно ограничава узлетну тежину ловаца Ј-15 који су на њему базирани. Тако није искључено да у случају да флоте Јапана и Јужне Кореје приме у наоружање авионе F-35B, баланс ратне морнарице у региону осетно може да се помери не у страну Кине. Кинеске наде могу да буду везане за други носач авиона који се гради и будуће велике носаче авиона на нуклеарни погон. Али за њихову изградњу је потребно време, а друге земље могу да одговоре на њихову појаву куповином нове технике у САД.

Василиј Кашин,