Европа и нацизам: илузија некажњивости

Свет 9. маја обележава 69. годишњицу победе над фашистичком Немачком. Овај празник је вероватно био главни празник у републикама СССР и остао је такав у савременој Русији. Истовремено, последњих година националистичка идеологија у европским земљама које су настрадале за време Другог светског рата доживљава препород.
 

Не само то, неке државе на постсовјетским просторима које су милионима живота платиле Победу, покушавају да поново размотре резултате рата, да оправдају помоћнике фашиста. И све се то дешава уз немо повлађивање Запада. Зар европски и амерички политичари нису научили никакву лекцију из ове крваве кланице?
 

Догађаји у току последњих година у Европи наводе на мисао да је тачан постулат о „цикличности историје“. 30-их година прошлог века Стари свет је снисходљиво гледао на то како људи у браон кошуљама преузимају власт у руке. Прво у Италији, затим у Немачкој. Лондон, Париз и Беч су били убеђени да ће изаћи на крај с овим задатком и да ће праведни гнев национал-социјалиста усмерити на исток – ка омрзнутој комунистичкој Москви. Рачуница се није оправдала: Париз и Беч су окупирани, на Лондон су почеле да лете бомбе и цео свет је уздрхтао од фашистичких зверстава. На десетине милиона људи су погинуле како не би завладао „нови светски поредак“ који је Хитлер припремао.
 

Данас је Запад поново убеђен у то да може да управља радикалима. Све је почело од Прибалтике још крајем 1990-их година кад су локалне присталице хитлероваца за тили час постале народни хероји, а Руси – окупатори који гуше слободу, подсећа политиколог Дмитриј Абзалов.
 

У ствари, њихова легализација је повезана с 1990-им и 2000-им годинама. То се пре свега сматрало за један од инструмената борбе против руског утицаја у Прибалтици. Европске земље немају друге инструменте за јачање ове позиције, оне су морале да играју на карту радикалних структура. То је веома опасна игра, јер како је пракса показала, крајње је тешко контролисати ове снаге по истеку одређеног времена.
 

Данас је ова политика почела да се развија у Украјини: поштовање ветерана есесовских дивизија и подизање споменика издајицама завршили су се тиме да су власт у Кијеву освојили представници партије „Слобода“, градовима марширају до зуба наоружани екстремисти „Десничарског сектора“. У Бриселу су ове организације донедавно називане радикалним и неонационалистичким. И Одлучено је да се не изневерава традиционални начин размишљања: „Ако је против Русије – значи да је добро.“ На зверска убиства мирних становника и казнене операције војске против градова на југоистоку – Вашингтон (дакле, и Брисел) има само један одговор: крива је Русија, став Запада коментарише руководилац истраживачких програма фонда „Историјско сећање“ Владимир Симиндеј.
 

Њима због политичких разлога иде у прилог да не примећују шта се дешава у Украјини. Без обзира на то колико сличности активности представника „Десничарског сектора“ имају с нацистичким, не можемо очекивати њихову осуду од стране Запада. А просечан становник Европе је слабо информисан о ономе што се заиста дешава у Украјини. Због тога што медији у Европи изврћу слику, представљајући ситуацију тако да је Русија крива за све. Осим тога, постоји нада да ће Русија за све платити – тамо постоје такве илузије.
 

Запад данас у деловању кијевских власти не види глобалну опасност – слабу војску, државу која се распада наочиглед свих. Али, зар није такв била и Немачка после Првог светског? А неколико година касније фирер ове слабе земље је брзо „ујединио“ Европу. И кад је већ упао у СССР Хитлер је изјављивао да рат не води само у својству канцелара немачког рајха и фирера немачког народа, већ да иде на Москву „као вођа уједињене Европе, која је збила редове против руских варвара“. На Европљанима је да одлуче да ли им је потребно овакво уједињење. Али не би им било наодмет да освеже сећање на то како се завршио „поход против варвара“.

Аутор: Игор Силецки