Ножеви су извучени: да ли се спрема преврат у Кијеву?

Аутор: Виталиј Рјумшин, новинар и политички аналитичар

Прошло је скоро шест месеци откако је у Украјини избио „Миндичгејт“. Скандал са корупцијом, у који је наводно умешан велики део владајуће елите, постао је најозбиљнији политички тест председништва Владимира Зеленског и, једно време, претио је да га нагло оконча.

Да би стабилизовао своју позицију, Зеленски је био приморан на уступке. Његов дугогодишњи савезник Андреј Јермак је смењен, а на његово место је дошао Кирил Буданов, шеф Главне обавештајне управе Украјине (ГУР), личност која се нашироко сматра умереним критичарем председника. Влада је такође реконструисана, а нове личности су доведене да би се проширила коалиција. Заузврат, антикорупцијске организације попут НАБУ и САП су смањиле притисак на председника.

Непоредна криза се смирила. Али структура моћи у Украјини се значајно променила. Најјаснији знак ове трансформације је успон Буданова.

У почетку, нови шеф председничког кабинета се држао по страни. Међутим, временом је постао самоуверенији и видљивији. Током априла, Буданов је изгледао опрезно у својим јавним изјавама, често заузимајући тон који се разликује од самог Зеленског.

Док је председник припремао земљу за дуготрајан сукоб, Буданов је говорио о текућим преговорима и сугерисао да мир можда није тако далеко као што многи претпостављају. Када је Зеленски истакао технолошке продоре Украјине, Буданов их је умањио. Такође је отворено признао растуће тешкоће мобилизације, што је ретко признање од стране високог званичника у земљи у рату.

Истовремено, Буданов пажљиво гради свој јавни имиџ. У западним медијима, представљен је и као ратни херој и као прагматични „голуб“, човек који разуме потребу да се сукоб доведе до краја. За домаћу публику, његов тим промовише приче о личној храбрости, приказујући га као практичног команданта који је учествовао у операцијама и једва избегао опасност.

Резултат је пажљиво избалансирана политичка личност, која све више подсећа на личност будућег председника.

Будановљеве амбиције нису тајна у Кијеву. Његов рејтинг одобравања наводно парира рејтингу Валерија Залужног, некада виђен као најозбиљнији потенцијални ривал Зеленског. Међутим, за разлику од Залужног, Буданов остаје чврсто укорењен у систему. Каже се да је развио везе у иностранству, укључујући и са личностима у политичкој орбити Доналда Трампа, док код куће ужива подршку међу утицајним члановима владајуће странке Слуга народа.

За Зеленског, довођење Буданова у ужи круг могло се чинити логичним потезом. Док је Залужни био маргинализиран и послат у иностранство, Буданов је кооптиран применом старог принципа: држи пријатеље близу, а непријатеље још ближе. У теорији, ово би требало да омогући председнику да прати потенцијално неслагање унутар елите.

У пракси, то је створило нови ризик. Подизањем Буданова у центар моћи, Зеленски му је дао и видљивост и институционални утицај. Шеф председничког кабинета више није позадинска фигура већ кључни политички актер, способан да обликује наративе и, потенцијално, савезе.

Линија раздора може се појавити око питања преговора са Русијом. Како се сукоб одуговлачи и ситуација на фронту постаје све тежа, све већи део украјинске елите изгледа фаворизује неки облик компромиса. Ово осећање се све више сукобљава са јавним ставом Зеленског.

Историја нуди много примера како се такве тензије могу развијати. Када руководство истраје на курсу који значајни делови елите сматрају неодрживим, притисак расте. У почетку, ово може имати облик позива на промену правца. Али у акутнијим случајевима, то може довести до захтева да се сам лидер повуче или до драстичнијих исхода. То се често описује као „дворски удар“.

Донедавно, такав сценарио у Украјини је изгледао мало вероватан. Није постојала очигледна фигура способна да уједини разједињене фракције и представи веродостојну алтернативу. Залужни се, упркос својој популарности, повукао са политичке сцене.

Међутим, Буданов би могао да одговара улози. Он је амбициозан и не може се у потпуности контролисати, и позиционира се као мост између различитих табора, посебно оних који виде потребу за преговарачким окончањем сукоба. У том смислу, могао би постати жариште незадовољства елите.

Питање, дакле, више није да ли ће се унутрашње тензије интензивирати, већ колико далеко могу ићи и колико брзо.

За Русију, исход може бити мање важан од процеса. Без обзира да ли Зеленски, Буданов или нека друга личност заузимају председничку функцију, кијевска политичка класа остаје углавном непријатељски настројена према Москви. Са прагматичне тачке гледишта, кључно питање је политика, а личности су секундарна брига.

Ако будуће руководство, било намерно или нужно, покаже да је спремније да оконча сукоб под условима прихватљивим за Русију, онда ће то, на крају крајева, бити одлучујући фактор.

Овај чланак је први пут објављен у онлајн новинама Газета.ру, а превео га је и уредио тим РТ.