Avanture iz dnevnika jedne dame- Mračna strana pametne žene

Dok sam jos bila klinka živela sam u ubeđenju da je dovoljno da si pametna devojka koja ulaže u sebe od malih nogu i da si tad kao vredno apsorbovan u društvu i više cenjen.  Da si dovoljno za dobro društvo, dovoljno za zabavljanje sa momcima i na kraju za nešto ozbiljnije. I tako ide osnovna škola, kad nismo znali nista više od rešavanja matematičkih zadataka, i lepih sastava iz srpskog. Neki od nas su se bavili sportom. Bilo je to lepo vreme uprkos svim manama kroz koje su generacije devedesetih prolazile. Posle perioda gimnazijskih dana neke od nas su želele da se udaju, neke da se bave sportom profesionalno, neke da upišu fakultete. Tad pojam fakultet je bila velika misaona imenica, koju nisi mogao da porediš ni sa čim. U toj borbi sa rang listom koju je fakultet izbacio kreće i borba sa životom, i kreće donekle i borba za ličnim pečatom koji osvajaš tokom studiranja.
 

 
 
Kasnije, kao lepa školovana mlada dama, misliš da možeš sve. U praksi i stvarnosti, sem u filmu, i nije baš tako.  Gledali ste film „“Pravna Plavuša“ , devojka je htela da iz izazova upiše koledž i uspela je. Da nije bilo pogrešnog muškarca za kog je ona mislila da je pravi ne bi bila ni student generacije.

Poznajem devojku koja je upisala fakultet jer je to bila njena životna želja, zatim od istog odustala jer se zaljubila. Taj momak za kog ona kaže da je čovek njenog života  je isključivo potencirao da ona napusti svoju sferu interesovnja. Nažalost videće pre ili kasnije da ustvari to nije bio čovek njenog života. To je što se tiče ambicioznih devojaka koje čiji su snovi za napredovanjem prekinuti, možda je to bila životna borba za nečim drugim, porodicom, ili prelako odustajenje od svojih snova.



Elem, daleko sam otpuzala od teme, uspešnih i jakih devojaka. Oduvek sam se vodila time da što si vredniji i uspešniji, a samim tim debelo potkovan inteligencijom da si i više poštovan. Da što više ulažeš u sebe kroz stepenovanje obrazovanja da si i tad još više cenjen i uvažen. Naime, i da si samim tim što si “neoprljan“ čovek i u svakom smislu si predan pojmu  čovek, da će te društvo prihvatiti kao takvog i posebnije te tretirati. Međutim, kada upadneš u doba tranzicije i tvoj zivot postaje tranzicioni. Duboko lelujaš tražeći sebe u svetu visoko kotiranog haosa. Devojke što su visprenije i što su pametnije su u samom početku deklarisane kao odbačene i kao čudo prirode. Čast izuzecima u svakom pogledu. Počeću od momaka, jer je to jedan od ciljnih problema u ovom štivu. Muškarac voli da ima lepu, negovanu devojku pored sebe, voli i da ona zna da se ponaša u svakom momentu i u svakoj situaciji. Voli da ima manire, uz sve to da je i pametna. Kada dobije takvu devojku obično je takva devojka za njega prenaporna, prekvalitetna, prezahtevna. Sve sa prefiksom PRE. On takvu devojku voli da NE pokazuje i da je prosto učauri u tom nekom svetu, koji joj oduzima slobodu, koji je guši, koji je obavija velom koji je daleko od onog divnog svadbenog. Takva devojka koja je sve svoje napore uložila u sebe naravno da ode iz takve sulude atmosfere dobre i lažno kvalitetne veze, i ostaje sama.



Živeći u Zemlji gde vlada debela tranzicija, dolažiš do zaključka da je bolje biti ili umeren ili ispod proseka, tada bi te svako šetao pod ruku i voleo te do srži. Tada je mnogo bolje jer nemaš svoje mišljenje i slepo koristiš tuđe. Tada te svi tapšu po ramenu jer nemaju bojazan da si bolji od njih, ili da ćeš jednog dana “zgrnuti“ veliku lovu koju oni nikada neće ni imati. U Zemlji prosečnih teško se izdvajaju oni nadasve pametni, i oni koji su iznad tog istog proseka. Muškarac će pre želeti da bude sa takvom devojkom ali pošto ona ima potencijal da bude bolja od njega, radije će šetati pored sebe devojku kojoj je glas ružičat, sa sve mozgom ružičaste boje. I šta će uraditi devojka koja je u usponu i ima ambicije i potencijala za nečim još većim i boljim? Ona će biti sama, u okruženju svojih najmilijih, čekajući nešto, čekajući nekog.



 Ovakvih žena ima svuda, možda ne puno ali ih ima. Nažalost došli smo do toga da neko ko je toliko ulagao u sebe, ponekad se i sramoti svog uspeha, da možda mora nekad da je neko drugi, došli smo do toga da sve oko čega moraš da se potrudiš i boriš ne priznaje se uopšte kao nešto nadasve dobro i kvalitetno. Reči takvih devojaka se pamte kao velike i nikad zaboravljene sa onim ipak je u pravu priznatim tek kad si sam u sobi četiri zida.

I zašto onda žena krene da hrli za karijerom, zato što želi da uspe, a onda i želi nađe sebi put nekog ostavarenja. I želi da pronađe sebe u svetu prosečnih. Jedino čemu se ne nada ali oseća da se u svetu prosečnih nikada neće naći, i da će je prefiks “PRE“ uvek goniti. U istom, takva žena neće gubiti vreme na mizerne stvari, neće hrliti u brak pošto potom, i neće vapiti za muškarcem koji će je na kraju odbaciti samo zbog toga što ona jeste. Bila sam sa njim, bilo je savršeno, sve do trenutka kad sam ispoljila svoju reč i svoje mišljenje, znači nikada nije ni bilo savršeno. On, tip balkanca, kojih se inače zgrožavam, hteo je da bude u svemu u pravu. Možda nekad i jeste ali sa devojkom satkanom od ružičastih nijansi. Ovde kada se našlo dvoje ljudi kao jednakih, zafalilo je mnogo toga. Ne znam da li je to bila njegova jačina, ili moje drži jezik za zubima, ali falilo je. Ovo je slobodna zemlja, nisam više sigurna šta je bitno, ali znam da je balkanski tip trebalo da izumre odavno. Nemam više šta da dodam sem da „Dragi muškarci, za kvalitet, nije dovoljan osmeh i lepa reč, i nije dovoljan ni manir jer je to trebalo da bude deo kućnog vaspitanja, a ne izveštačenog sredstva radi cilja. Za pametnu, kvalitetnu, inteligentnu i lepu devojku, nije dovoljan buket od 101 ruže, to je samo gest, nisu dovoljni ključevi od najnovijeg BMW jer je to laka borba, jeftina. Dovoljna je borba sa petljom, sa petljom otvorenog srca.

Autor teksta Ivana Matijević