Разговарала: Весна ШУРБАТ
БЕОГРАД, /СРНА/ – Директор Института за србски језик Српске академија наука и уметности /САНУ/ Срето Танасић упозорава да се посљедњих двадесетак година дешава преименовање србског језика с циљем мијењања националног идентитета и цијепања србског језичког простора.
„Цијепање србског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању србског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.
Танасић сматра да су „`босански` и `црногорски језик` посебна имена једног језика који се традиционално звао србски језик“. Сви ти називи за србски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.
Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…
„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе србског народа и његове културе“, напомиње Танасић.
Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.
О „босанском језику“, оцјењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „србски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.
Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.
„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би србски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.
Наводећи да мијењање вјере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – србски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „србскохрватски језик“.
„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима србског језика“, наглашава Танасић.
Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.
„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на србском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме србски језик“.
Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно примијенити принципе који су утврђени у Европском документу, гдје пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.
Нагласивши да је србски језик једна од најзначајнијих одредница србског идентитета, заједно са србском православном вјером, која не мора бити вјера свих Срба, Танасић подсјећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.
Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације србских интелектуалаца и оцјењује да је ћирилица са србским језиком у основи србског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.
„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.
Извор: Срна
