Авети прошлости: Где нуклеарне подморнице остављају своја „срца”?

Годинама је складиште руских реактора са нуклеарних подморница у поларном кругу познато као једно од најопаснијих места које улива страх целој Европи. Међутим, правовремена немачка помоћ је допринела да се потенцијални ризици значајно смање.

Наслеђе ере хладног рата

После распада Совјетског Савеза Русија је наследила велику количину нуклеарног оружја, као што су стратешки бомбардери, интерконтиненталне балистичке ракете и подморнице на нуклеарни погон. Како би се смањила нуклеарна претња по свет, Русија и САД су покренуле неколико иницијатива за смањење својих нуклеарних арсенала.

У оквиру једне од ових иницијатива, Програма за заједничко смањење претњи (CTR), општепознатог као Програм Нан-Лугар, САД су Русији обезбедиле новац, стручњаке и опрему како би обезбедиле ефикасну нуклеарну демилитаризацију.

Па ипак, расходовање нуклеарних подморница није једноставан задатак. Осим радиоактивног горива и отпада, са посебном пажњом мора се третирати „срце” подморнице, односно њен нуклеарни реактор.

Срце подморнице

Због радиоактивне опасности реактор не може бити једноставно бачен. Обично се уклања заједно са одељком подморнице у којем је смештен. Овај одељак служи као контејнер који спречава радиоактивност у другом делу подморнице.

 

Лав Федосејев/TASS

Након што је одељак са реактором извађен из подморнице, он се пребацује у специјално складиште где се чува најмање 70 година. Тек након  тог периода ниво радиоактивности је довољно низак да се процес расходовања може наставити.

Прво руско складиште за нуклеарне реакторе налази се у поларним кругу, у заливу у близини села Сајда Губа у Мурманској области. 1990. године насеље је предато Северној флоти која га је користила за складиштење реактора из својих „пензионисаних” нуклеарних подморница. У специјалним постројењима ови сегменти су одвајани од подморница, а затим пребацивани у Сајда Губу на складиштење.

Једно од најопаснијих места на Земљи

Проблем је био у томе што није постојало посебно конструисано место за чување ових опасних реактора. Они су сакупљани у заливу и плутали су око докова. 

Према првобитном плану, складиште је требало да буде подигнуто за десетак година. Али стигла је 2003. године, а никаквог складишта није било на видику, па чак ни пројекта. У међувремену, у заливу се скупило преко 50 реактора.

 

Лав Федосејев/TASS

Европске земље су изразиле забринутост због лоших и непримерених услова у којима су реактори складиштени у Сајда Губи. То не само што је угрожавало животну средину на Арктику, него је могло да изазове и праву нуклеарну катастрофу у северној Европи.

С речи на дела

Почетком 2000-их Европљани и Руси су започели сарадњу са циљем смањења потенцијалне претње Сајда Губе. 2003. године руско министарство за атомску енергију и немачко министарство за економију потписали су споразум о изградњи обалског складишта реактора са нуклеарних подморница. Немачка је за 15 година уложила преко 700 милиона долара у овај пројекат. Она је Русији такође обезбедила потребне технологије и стручњаке.

Тако је до 2017. године саграђено складиште на копну за 155 реактора. Успостављена је нова радионица за чишћење и фарбање како би се обновила антикорозивна заштита на контејнерима са реакторима. Ова важна процедура понавља се сваких десет година током периода од 70 година.  

И не само то. Сајда Губа је добила железницу, нове докове и сву неопходну инфраструктуру за раднике који су ангажовани у пројекту. Еколошка ситуација у региону је значајно побољшана.

 

Лав Федосејев/TASS

Губернатор Мурманске области Марина Ковтун каже да је руско-немачки пројекат у Сајда Губи јединствени пример међународне сарадње на нуклеарном расходовању, не само у Мурманској области, већ и у целој Русији. „Без немачке помоћи овакви опсежни радови у Сајда Губи би трајали знатно дуже”, рекла је она.

Борис Јегоров,
Russia beyond