Савез трагачких одреда Русије

Пре скоро 70 година чули су се последњи пуцњи Великог Отаџбинског рата. Али његови одјеци чују се до сада. У разним крајевима земље и даље могу да се нађу неексплодиране мине и гранате. И безимене гробнице. Трагањем за њима баве се специјални одреди. Они сахрањују нађене остатке војника са свим почастима и покушавају да нађу рођаке погинулих.

Савез трагачких одреда Русије настао је још крајем 80-их под окриљем ЦК комсомола. Сада је његова парола: Сви само говоре, ми радимо! Савез тражи непознате остатке, реконструише судбину и имена тих војника, саопштава рођацима и сахрањује браниоце домовине са свим војним почастима. Али када је покрет тек настао, никаквог организованог рада у том правцу у земљи није било, говори председник управе Савеза трагачких одреда Јуриј Смирнов.

- У Калуги су се окупили момци трагачи из читаве земље. Руководиоци који су тамо присуствовали били су зачуђени када су момци почели да говоре да је од Бреста до Сахалина све засуто костима. Направљена је организација ЦК Комсомола. Када се савез распао, аутоматски је регистрован СПО у Русији, у Белорусији организација Пошук, у Украјини је био регистрован Обелиск.

Колико је таквих несталих војника по читавој земљи и бившим совјетским републикама, нико не зна тачно. Ради тражења њихови остатака одреди раде интензивно. Пре свега треба знати где и шта да се тражи. Зато посао почиње у архивима. Тамо трагачи проучавају конкретне делове фронта, смер главних напада и места где су јединице трпеле највеће губитке. Упоредо са тим, сакупљају се и подаци о војним одредима и њиховом личном саставу.

И тек затим одреди крећу да траже. Муницију коју налазе на терену предају Министарству унутрашњих послова и ФСБ. Медаљоне криминолозима. А после тога почиње тражење рођака.

По истом принципу делују практично сви трагачки одреди, говори председник регионалног одељења Трагашког покрета Русије Сергеј Шчербињин.

- Како би се изашло у шуму, треба имати документа, мапе, прегледати сам регион, истражити материјал, шта је било на том терену, затим извршити извиђање, наћи места битака. Сваки човек може да учествује: научићемо, само ако постоји жеља. Из првог пута, наравно, не успева. Треба једно три године радити.

Али поред трагања за непознатим гробницама и рођацима несталих војника, чланови трагачког покрета имају још једну важну улогу – очување сећања. Не само у виду споменика и ордена. Најважније је да сећање на ове битке и храброст руских војника остане у срцима нових генерација. Организатори трагачких одреда истичу да људи који учествују у том раду уче да трезвено мисле и изводе своје закључке. Шта више, они на други начин гледају своју земљу, кажу да нико од младих људи који су учествовали у трагању није одбио да служи војску.

Марија Баљабина,