Обука за геноцид

Јавна је тајна да су све оптужнице за ратне злочине које су у почетку подизане против Срба пред Хашким трибуналом припремане у Сарајеву, а главни тужиоци, попут Ричарда Голдстона и Луис Арбур, само су преузимали оно што им је сервирано као наводни доказни материјал заједно с унапријед припремљеним изјавама инструисаних свједока.

Тек касније главна тужитељка Карла дел Понте, с далеко више опрезности и с великом резервом, прихватала је понуђене "доказе". Међутим, утицај с Башчаршије и данас се увелико осјећа у раду Хашког трибунала. Да је заиста постојала и да још постоји спрега Хашког тужилаштва с оперативцима бивше муслиманске тајне службе АИД (Агенција за истраге и документацију), постоје необориви докази. Оно што посебно забрињава свакако је чињеница да су се аидовци инфилтрирали и у нове безбједоносне структуре у БиХ, а посебно се њихов погубни утицај осјећа приликом подизања оптужница и изрицања пресуда у антиуставном Тужилаштву и Суду БиХ.

Подвале и тешке лажи које су у контитнуитету стизале из Сарајева озбиљно су компромитовале и нарушиле интегритет Хашког трибунала. Тако је у скоро свим пресудама у почетку суђења, као што је био случај с предметом Душка Тадића из Приједора, посебно поглавље у пресуди било посвећено "Великој Србији" и познатом дјелу Илије Гарашанина "Начертаније" из 1844. године. Тек кад су схватили да се ради о перфидним политичким подвалама судска вијећа у Хашком трибуналу престала су да се у оптужницама и пресудама позивају на ноторне глупости, а што је такође веома важно потпуно је елиминисана и подвала звана агресија на БиХ.

Једини пројекат који је заиста покушан да се током грађанског рата насилно инаугурише у БиХ била је Исламска декларација Алије Изетбеговића. Пошто је и овај пројекат осујећен у Хашком трибуналу он се сада настоји спровести уз помоћ Тужилаштва и Суда БиХ. На основу досадашњих судских пресуда са сигурношћу се може закључити да се процеси против Срба спроводе по одавно познатом обрасцу, односно по књизи "Обука за геноцид". Ријеч је о најцрњем памфлету који је штампан од времена Јозефа Гебелса до данас. Књигу су 1994. године написали Мустафа Бисић и Сенад Крехо, бивши предсједник Војног суда у Сарајеву, а њен издавач је извјесни Халед Акили. Рецензију овог памфлета посписао је мр Хасан Балић и Муниб Бисић, бригадни генерал.

Књига од близу 250 страна бави се једним од најскандалознијим судских процеса који је одржан на тлу цивилизоване Европе. Ријеч је о монтираном процесу троје заробљених Срба - Бориславу Хераку, Сретку Дамјановићу и Нади Томић из Вогошће, који су сасвим случајно једне ноћи, док су се враћали из кафића, залутали и наишли на пункт муслиманске војске на улазу у Сарајеву.
Одмах по заробљавању, премлаћивању и испитивања троје "непријатељских војника" окружни војни тужилац Мустафа Бисић саставио је лажну оптужницу. Без иједног материјалног доказа и релевантне изјаве свједока Бисић је напаковао ратна кривична дјела, измишљао убиства и на крају све то подвео под такозвани злочин геноцида. Поред мноштво лажних конструкција у оптужници је наведена и ова имбецилна политичка квалификација:

- Случај двојице, Херака и Дамјановића, спада у случајеве најтежих дјела против становништва као што је геноцид те против ратних заробљеника као и цивилног становништва за дјела која се могу извршити само у току ратног стања. Ова дјела и њихови извршиоци производ су болесне психологије и кампање као и жеље за разбијањем јединства и уништење Републике БиХ. Она су дјело болесних умова који своје коријене вуку из давних времена Илије Гарашанина преко осталих који су преговарали постојање Велике Србије, идеје сви Срби у једној држави, идеје ископавања рака и показивања костију убијених предака, идеју за уништења свега што је нормално, што је људско, што је цивилизовано.

Иначе, оптужницу је на суђењу заступао Србин, замјеник окружног војног тужиоца, Љубомир Лукић. Сретка Дамјановића је по службеној дужности заступао адвокат Бранко Марић, а Бранислава Херака је бранио адвокат Милан Прпа.

Било је то суђење као у доба инквизиције. Сарајевски медији а посебно РТСА, БХ Пресс, "Ослобођење" и "Вечерње новине" данима су брујали о процесу против троје "озлоглашених четника који су починили геноцид над Муслиманима у Вогошћи и Сарајеву". На крају је све упаковано у књигу мржње "Обука за геноцид", у којој је рецензент Муниб Бисић, тадашњи помоћник министра одбране РБиХ, у превеликој заслијепљености и замјеном теза оптужио читав српски народ и Српску православну цркву, изузимајући оне који су без поговора служили режиму Алије Изетбеговића.

- Агресија на суверену, међународно признату РБиХ извршена је од стране Србије, Црне Горе, бивше ЈНА и њихових еспонената - Срба, Радована Караџића - написао је Бисић.

Иначе, све троје паћеника у сарајевском казамату били су изложени тешким мучењима тако да су морали признати и потписати све што су им подметнули, чак и у случају да су их оптужили да су бацили атомску бомбу на Хирошиму.

Умјесто наводног геноцида за шта су оптуживани и осуђени, над Сретком Дамјановићем, Бориславом Хераком и Надом Томић почињен је најтежи ратни злочин и то у најбестијалнијем процесу у такозваној војној судници.