Старије од империје, јаче од времена

Ево већ неколико недеља се свуда и на сваком месту говори о присаједињењу Крима Русији, прославља се годишњица, дискутује се о горућим проблемима. Желели бисмо да додамо на ову огромну полемику још једну тему-на први поглед, малу, безначајну, а у ствари, вероватно најважнију.

Крим - то није само земља, људи, производња, путеви, железничке станице и аеродроми. То су још и прастаре православне светиње. Овде их је пуно. Сви стари градови полуострва обележени су њиховим присуством. Зато улазак Крима у састав Русије носи са собом велику одговорност за судбине ових светиња и чини неопходним да се започне још једно поглавље духовног просвећења, управо оно у којем се проповеда о хришћанским старинама Тауриде.

У писаним изворима не налазимо тачан датум њеног стварања. Али, до наших дана се сачувао натпис, по коме се у храму налази гроб неког раба Божијег Георгија који се упокојио 752. године. Поред тога, откривене су амфоре из VIII—IX века које су служиле као резонатори, тј. побољшавале су акустику црквене грађевине. Археолози се разилазе у мишљењима: на основу различитих материјала који су пронађени за време ископавања, датум полагања темеља цркве се креће између VIII и X века (гробови су тамо могли бити пренети много година након изградње храма).

Хришћанство је врло рано дошло на ове просторе. Месни епископ је присуствовао Васељенском сабору у Никеји 325.године. Из тога следи да су храмови овде постојали много пре VIII века, само се нису сачували до данашњих дана. Али у сваком случају прилике, везане за рођење и млади период судбине цркве посвећене Светом Јовану Крститељу, су немирне и страшне. Њени зидови су били у власништву различитих домаћина полуострва. Ако су се једни односили ка храму брижно, са пуним поштовањем, други нису видели ништа добро у његовом постојању.

У VIII веку је Крим, укључујући и обале Босфора Кимеријског (како се у то време називао Керчки мореуз) био под влашћу Хазара. Кримским земљама је управљао «тудун»-намесник хазарског владара. Религијска толеранција у тој држави варирала је у широком распону. Да ли је могао приликом владавине Хазара на обали Босфора да никне хришћански храм? Да ли је могао постојати тамо, не подвржући се рушењу? То је врло спорно и компликовано питање. Не постоји недвосмислен одговор.

Крим се ослободио хазарске власти средином друге половине IX века. На територији данашњег Керча археолози су нашли рушевине хазарске тврђаве, коју су напали, спалили и разрушили поданици константинопољског императора-Грци. Недалеко од тврђаве изградило се чисто грчко насеље-мали град занатлија и трговаца. Чини се да је тада, негде на измаку IX века и настала црква Светог Јована Претече. Вероватно је у то време симболизовала наду досељеника за дуг и срећан живот. А зар може бити такав живот без Бога, без Цркве?

Средином X столећа руски кнезови су разрушили Хазарску државу. На кратак временски период мали део северне обале Азовског мора – Тмутаракан и Корчев (како се тада називао Керч) нашао се под влашћу Русије. У Корчеву је највероватније био смештен руски намесник или кнежев управник. У сваком случају, ту су пронађени печати неког Ратибора, печат познате гркиње Теофаније Музалон, потоње супруге једног од руских кнезова XI века, новац Тмутараканског кнежевства. Другим речима, град, а заједно са њим и храм Јована Претече постали су на неко време део руске земље.

Код руских кнезова и њихових поданика храм се посебно поштовао. На крају крајева управо су Грци били учитељи Русије која је недавно ушла у васељену Источног хришћанства...

1086 године тмутаракански кнез Глеб Светославич је по леду измерио Керченски мореуз. Дакле, према ставовима неких историчара, полазна тачка за мерење мореуза била је црква Јована Претече.

На прелазу између XI и XII века град је опет постао део императорских имања. Касније су на његовим бедемима утвђивали своју власт Италијани, Турци, Татари (храм је чак, на неко време, претворен у џамију), док на Крим није стигла Руска империја.

Судбина храма Светог Јована Претече- то је дрво са корењем сежућим до епохе када је руска државност била само у плану, када Рурика, вероватно, још нису признавали новгородци, када су руски незнабожци мало шта знали о хришћанству. Биографија мале црквене грађевине садржи у себи причу, извађену из камена: велика царства рађају се и гину; долазе народи-они који потресају свет, владају свиме, а онда нестају без трага; имена моћних владара остају само на кованицама и камењу; ништа није вечно, живот земаљски-таштина и пепео; једино је вера у стању да све надживи, и време је не може поразити својом шапом заборава..