Kожиков „Вавилон“ или Унутрашње истраживање

Кад рело ун игри од немуштог  језика духовности прелази у сценски  тајнопис  универзума

(Мирослав Кожик, сеценариста  и редитељ,  Мирослав Бако,  композиор:  ВАВИЛОН,  корео-драма,  продукцији Словачко позоришзе ВХВ,  Стара Пазова,  сезона 2013/14)

Поникао у театру покрета   прослављеног редитеља Миросалва Бенке

Поникао у  стваралачкој радионици  театра поктрета  прослављеног Мирослава Бенке  који је од 1990,  кад је  представом С. О. С утемељио свој позоришни идеал као лик, икону,  онако како га  је замислио Творац,   сценски  сатворио десетак корео драмаских игара у Старопзовачком  Словачком  позоришту или у свом Арт центру,  али увек са  глумцима аматерима из словачког ансамбла, његов имењак Мирослав Кожик се пре две године осмелио да сам формира корео ансамбл ,  пипреми и извде  представу  „Ћутања“   у којој је изражајан само говор тела и душе уз пуну подршку  музике коју је за ово сценско оставрење написао трећи Мирослав (име често код Словака),  Бако.


Тако је у сезони 2011/12  настала представа  „Пороци човечанства“ која је редитељском   дебију    Мирослава Првог  и аутору музике,  Миросалву Дургом, донела признања и нагарде на фестивалима код нас и у иностранству.

Код глумаца  истражује унутрашње импулсе покрета

Са драгоценим искуством играча – глумца у корео-пројектима свог учитеља и узора,    а уз то,  и имењака, Бенке,  Кожик је у   од самог почетка  у обема представама истраживао код својих играча-глумаца  унутрашње  импулсе за покрет. Како, од чега настаје рађање геста? Управо рађање, а не  измишљање,  осмишљавање. 

Глумачка индивидуализација плесне импровизације у „Вавилону”

У својој  првој корео драми, „Пороци човечанства“ од пре неколико  година, Кожик  је законе плесне импровоизације откривао   превасходно у колективној игри „заједничком наступу“  глумаца на сцени,  док се у „Вавилолону“  није задовољо „општим стањем“,  па је прешао на практично улажење и импровизацију,  у њену глумачку индивидуализацију.

У „Вавилолону“ је убедљивије и јасније та трагања усмераво у таква духвна стања у којима игра  не би само  била пука  лутања тела.

Тако је искључиво плесом,  покретма,  музиком,   Кожик успео да камерне сличице индивидуалног доживаљаја пропадања древног   Вавилона, повеже у једну разиграну сценску фреску сазадну од маште којом се урушавају и поново уздижу све наше куле среће.  Вавилонске.

Мирослав  је Кожик,  подстакнут музком свог именајка Бакоа, ангажујући уједначени и играчки колектив у коме је и сам учествовао заједно са бардом  Словачког позоришта покрета  Зденком Кожиком,  присутним у плесним сценским сновиђењима још од 1984,  године („Несрећна Кафина“,  луткарска игра по Змају  Мирослава Бенке)  у свом „Вавилону“  на занимљив начин откривао  најтешњу повезаност  са древном уметношчу  употребом   једино  инструмента  изражајности човековог тела које постаје сценско оваплоћење духовног потенцијала. 

Кад тело од  немуштог језика духовности прелази  у сценски тајнопис универзума

Управо тај инстрименат  изражајности са музиком као трећом димензијом духовности,  на радост више стотина  младих љубитеља позоришта на премијери „Бабyлона“  у Старој Пазови, омогућио је гледаоцима да  доживе тренутке кад се  телом,  и само телом,  као немуштим језиком,  сценским тајнописом  универзума,  може говорити о многом:   од најприземнијег  до најпродуховљенијег,  о потиснутим инстиктима   као и о сложеном унутрашњем свету савременог човека.

Неколико  стотина младих гледалаца у позоришној дворани, који су без даха пратили једночасовна  динамична сценска  збивања  у „Бабyлону“,   схавтили су моћ тог  говора  тела,  тај двобој  духовног  и телеснг, који се пред њиховим очињим видом и слухом одиграва на непоичин-пољу  разиграно-глумачком Мирослава Првог, (Кожика), сценаристе и   редитеља  и музичких пејзажа Мирослава Другог (Бакоа),  композитора.

Млади су спознали да има нешто важно у том тетару покрета

Млада публика је спознала  да потоји нешто значајно и важно у том театру покрета  у којему су главни актери у већини њихови вршнајци и вршњакиње,  нешто што наоко и не личи на свакодневицу,  али  ипак  у целини настоји да се порве са вишом реалношћу,  што гледаоцима омогућава да  доживе потпуну катарзу. 

Представа „Бабyлон“,  друго  кореодрамско  оставрење Мирослава  Кожика,  обогаћује репептоар  словачког  театра покрета које је учврстила водећу позицију Старе  Пазове  као центра  невербалног позоришног израза са врхунским сценским учинком у Војводини.

Театaр покрета  као начин  филозофског осмишљавања  света

Ова представа је још један  драгоцен прилог развоју   „позоришта органског ћутања“,  театра покрета  које постаје начин философског осмишљавања  света,  концентрисање израза  ритма човечјег тела.

Јер „Вавилон“ се фокусира  на човека  онаквог какв он  јесте. 

Игром се   музичким смером сценских путоказа у овој представи „прелиставају“ душевна стања човекова која владају и нама самима,  гледеоацима,  који постајемо,  хтели-не хтели,  саучесници.

Млади гледаоци  су се солидарислаи са  човеком који је изгубио себе због великих страхова,  преживљавали његов духовни раст и победу,  жељу да се започне неки нови живот,  да се истраје на путу трагања за спасењем, које је могуће наћи једино ако се загледамо у природу и опет вратимо сами себи.  

А можда су  млади гледаоци у Кожиковом „Вавилону“ наслутили,  ако не и сасвим отркрили , неку зачуђујућу грандиозност  неслућене борбе између добра и зла,  наизменичне доминацје белог и црног у животу.

Или су  елегантност представе,  њен стил,  извођачка грациозност посебно младих глумаца,  чврст корак и строга лепота  у ритомовима музике Мирослава Бакоа бар донекле  утицале  да млади постану нешто одлучнији у дилеми којим животним  путем ће свако од њих поћи.

Остало је садржано не  само у сценском,  него и у животном тајнопису унверзума. 

 

Бранко Ракочевић