За прљав посао, поштене и чисте паре

Ново Горажде – Планинска подручја Горњег Подриња од давнина су чувена по производњи дрвеног угља. Тако се у Месној заједници Поткозара, у општини Ново Горажде, која се налази на размеђу федералног Горажда и Чајнича, ових зимских дана може видети дим из двадесетак ћумурана.
Овде се, кажу, исто толико домаћинстава бави производњом дрвеног угља и од тога остварује пристојне зараде.
У посао се укључило и Удружење пољопривредника из Новог Горажда, које их усмерава, саветује и обезбеђује им сигуран пласман, а недавно их је окупило у Задругу „Напредак”, која је овлашћена за производњу, извоз, трговину и откуп дрвеног угља.
– Ове људе, махом пољопривреднике, који се током јесени и зиме баве производњом дрвеног угља, успели смо усмерити да заједно наступају и на италијанском тржишту. Наш план је да им обезбедимо и паковање угља у мање врећице које користе викендаши за роштиљ, чиме би значајно повећали производњу и пласман на домаћем и страном тржишту, каже Борис Гавриловић, председник Удружења пољопривредника из Новог Горажда.
Дрвени угаљ овде се производи по старом, опробаном рецепту, у ћумуранама које су попут купола озидане од цигле. Мештани Поткозаре, у обнављању ове производње, виде могућност додатне зараде, с обзиром да након повратка на скоро угасла огњишта још нема посла у некадашњим фабрикама, нити се назире неки други посао, ван пољопривреде.
Затичемо поред једне од овдашњих ћумурана Уроша Гиговића, са комшијама Вукашином и Вулом Лорићем. Кажу како је ово тежак, напоран и прљав посао, „али су зато паре од зараде поштене и чисте”, додајући да се са дрвима снабдевају из властитих шума.
– Неђо Вељовић се овде још пре више од пола века први почео бавити овим послом. Традиција справљања дрвеног угља, међутим, овде датира још одраније, само што су тадашње ћумуране биле прилично примитивне, док су ове данашње савременије и лакше за рад – прича Гиговић.
Поред тек загасле ћумуране, из које након хлађења треба да изваде дрвени угаљ, објашњавају нам процес производње.
– Све траје 15 до 20 дана. Слободно напиши да овај тежак посао није препоручљив за младе, зато га обављамо ми старији. Прво се припреме пећи, па почне пуњење дрвима, након чега се ћумурана потпаљује. Онда си обавезан најмање десет дана све послове и кућне обавезе оставити на страну, да дежураш код ћумуране и непрекидно ложиш дан и ноћ, како се процес производње дрвеног угља не би прекидао. Кад стигнемо до гашења саспе се буре воде да се створи пара, а онда након хлађења првокласни угаљ се купи у вреће и шаље на тржиште – објашњавају Гиговић и Лорићи.
Показују нам залихе, које нису превелике, и објашњавају да врећу ћумура од 14 килограма продају по седам марака.
– Из једне ћумуране годишње произведемо у просеку четири до пет тона дрвеног угља. Радимо то у ово време кад нема других пољопривредних радова, а богме и кад нестане пара. Шта друго, него потпаљуј ћумурану, казује Урош Гиговић.
Вукашин Лорић каже да се овим послом бави од 1981. године. Последњих година придружио му се и брат Вуле, који је био таксиста, али од тог посла више нема зараде.
– У последње време граде се и потпаљују ћумуране и у суседном Милијену, у општини Чајниче, те доле према Горажду. Тако да их на подручју Горажда, Новог Горажда и Чајнича има стотинак. Јесте да је конкуренција, али сви нађу купце. А уколико успе овај извозни посао преко нашег Удружења и Задруге онда ће то бити права ствар, наглашава Вуле Лорић.
– Осим што у ћумуранама видимо могућност привредног опоравка, оне су и својеврсна туристичка атракција овог краја, тако да људи који путују све чешће застају и свраћају поред упаљених ћумурана – каже Борис Гавриловић, човек који у производњи дрвеног угља види шансу останка људи у овом планинском крају.