Патријарх Кирил: Живот се полаже за најбоље

«Кад су у Другом светском рату за домовину гинули и војници, и мирни житељи, они нису живот полагали само за земљу, за воду, за ваздух и за дрвеће. И нису полагали свој живот за фабрике, заводе или мостове, јер су и фабрике, и заводе, и мостове, и наши партизани и наша војска лако минирали приликом повлачења, кад је требало осујетити непријатеља у његовом ефикасном деловању,» - истакао је Његова Светост патријарх Кирил у својој проповеди после литургије у храму Новомученика и исповедника руских на Бутовском полигону.

«Шта је онда домовина? Људи су домовину схватали као велику светињу и зато су били спремни да дају свој живот за њу. Домовину су пре свега доживљавали као место овенчано сећањем на рођаке и претке који су вековима живели у њој, и као друго, као место на којем је формирана нација, тачније, оно најбоље што је својствено овој нацији, јер се ономе што је рђаво људи не клањају и не полажу живот за оно што је лоше. Живот се полаже за најбоље. А најбоље је било оно што је живело у срцима бранилаца наше земље, чак и оних који нису држали оружје у рукама, али су на сваки начин помагали да се дође до победе, знајући да управо на овом месту, без обзира на огромне недаће, прогоне Цркве и репресије, постоји нешто узвишено и свето. У срцима и умовима људи постојала је извесна доминанта ради које су били спремни да дају и свој живот. А пошто се ова доминанта не може опипати, то значи да она не припада физичком, већ духовном свету.»

«Савременим језиком овај феномен често покушавамо да опишемо као известан систем вредности. Ове речи сигурно нису довољне, зато што нико не би дао свој живот за неки вештачки систем вредности. Људи су га полагали управо за ону невидљиву и неопипљиву духовну снагу, за духовну срж народног живота, кад су људима на помен речи «домовина» навирале сузе на очи, и поред тога што су схватали да је у животу домовине било много тога тешког, па чак и наказног. У том смислу се подвиг оних који су погинули у рату бранећи отаџбину и подвиг оних који су у мирно време гинули за исту ону духовну срж живота нашег народа, спаја у једну целину. То је известан заједнички подвиг и можда без једног не би било ни другог. Да су се новомученици и исповедници одрекли вере, Христа и Цркве, да су стали у редове хулитеља, можда народ не би имао довољно духовне снаге да се супротстави непријатељу. Зато се с религиозне тачке гледишта живот који је дат за домовину, управо за ону духовну срж, и подвиг новомученика, спајају у велику жртву Богу, која је принета за спасење наше отаџбине,» - истакао је патријарх.

Са руског Марина Тодић