Хашки трибунал потврдио да је Сребреница била легитимни војни циљ

КАРАЏИЋ-ДОКУМЕНТ КОЈИ ГА ОСЛОБАЂА КРИВИЦЕ СТИГАО ИЗ ЗАГРЕБА

Судско вијеће Хашког трибунала изразило је разочарење због чињенице да власти БиХ нису послале свог представника на расправу о документима коју је за своју одбрану тражио бивши председник Републике Српске Радован Караџић.

„Расправа коју смо за данас заказали је расправа у корист позване државе, а не неког другог“, рекао је председавајући судија О-Гон Квон, напомињући да вијеће „може да примора државе да објелодане тражени материјал“.

Власти БиХ су прошле недеље обавијестиле трибунал да „због техничких потешкоћа везаних за добијање визе нису у могућности да организују долазак представника БиХ”.

Остале државе које су позване, Хрватска, Немачка, Француска и Иран представљали су њихови амбасадори и представници министарстава иностраних послова.

Караџићев захтјев за достављање материјала Њемачкој амбасадор ове државе у Хагу Томас Лојфер назвао је спорним јер „тражени документи нису потребни, или нису у складу са правилом 54 бис“, док је Караџић инсистирао да о релевантности материјала оцјену не може да донесе поједина држава.

„Документи тражени од Њемачке су вишеструко корисни јер ће се помоћу њих показати са каквим се све тешкоћама и са каквом оружаном силом суочавала српска страна у сукобу у БиХ, као и да су државе чланице УН, међу којима и Њемачка, кршиле ембарго на наоружање“, рекао је Караџић.

Караџић наглашава да „догађаји у БиХ нису настали у вакуму, већ у одређеним околностима у којима су постојале четири стране: српска, хрватска, муслиманска и међународна заједница, односно појединачне земље које су тамо имале своје оружане снаге и посматраче, који су неовлашћено радиле у корист својих земаља“.

Он сматра да би Њемачка морала да има и документе о његовим актвностима у вези са Сребреницом. Подсјећајући да је преко Хрватске већ дошао до једног документа који га ослобађа кривице, он је додао да би таквог материјала требало да буде још, нарочито у Њемачкој, која је „била веома присутна у Унпрофору, или на друге начине“.

Амбасадор Лојфер још је рекао да одређени број траженог материјала није пронађен, док се неки документи односе на „националну безбедност, па о њима одлуку о обелодањивању мора да донесе парламентарни одбор за контролу“.

На питање судије Квона због чега тражи материјал који потврђује да „Сребреница није била демилитаризована зона, да су муслиманске снаге изводиле нападе из енклаве, да је оружје шверцовано у енклаву, те да су снаге Армије БиХ биле легитиман војни циљ, кад се Тужилаштво са тим слаже, Караџић је одговорио да „цијени то признање Тужилаштва“ и додао: „Можемо закључити да питање одлуке о акцији и моје наређење не би требало да буде, али јесте, у оптужници“, закључио је Караџић.

Он је већи број докумената очекивао од Француске, нарочито везано за догађаје у Сарајеву и случај Маркале, јер су на лице мјеста први дошли француски истражитељи, а многи званичници, међу којима и бивши премијер Баладир, указивали на одговорност муслиманске снаге за те догађаје. Представници Француске су суду саопштили да су документи у посједу владе у Паризу предати, а да су неки захтјеви оптуженог „погрешно упућени“, јер се заправо односе на УНПРОФОР или невладине организације које су дјеловале у БиХ.

Амбасадор Хрватске у Хагу Јосип Паро, који се суду обраћао на енглеском језику, изјавио је да је, „то што је могла, Хрватска већ доставила“, и да је „спремна да обезбиједи и више материјала, уколико захтјеви буду довољно конкретни“.

Хрватска је Караџићу доставила 15 тражених докумената, али је он тражио додатну документацију у вези са састанцима хрватских званичника са иностраним амбасародима, као и документе који се тичу допреме оружја у БиХ, преко територије Хрватске.

Представници Ирана, који оптуженом није доставио ништа, тврдили су да су захтјеви оптуженог „нејасни, широки по природи, да их је тешко идентификовати и да нису релевантни за предмет“.

Иран је тражио да се захтјев оптуженог за предају докумената који се односи на доставу оружја муслиманској страни одбаци. Суд је обавијештен да у Ирану „нема никаквог трага о биљешкама о теретима на бродовима и авионима“, те да се, „послије одређеног времена документи уништавају, због застарјелости“.

Иран сматра да се, „чак и ако је некој држави достављано оружје, то не може сматрати озбиљним кршењем хуманитарног права“.

Караџић је на крају расправе инсиситрао да вијеће обавеже званичнике земаља да пред судом, под заклетвом, потврде тврдње да немају тражене материјеле, а на основу обавезе сарадње са трибуналом. „У БиХ је оружје стизало преко Унпрофора, преко разних хуманитарних организација, уз кршење Резолуција УН. То ствара подлогу одбрани да покаже да ствари нису такве како тужилаштво тврди. Да ли би Срби напали Сребреницу, да није било напада из енклаве“, упитао је Караџић.