Барселона, про и контра

Прва ствар коју мора да зна сваки посетилац Барселоне, града који је напрасно постао надохват руке, јесте да је ова каталонска престоница недавно освојила неславно прво место на свету по џепарењу на њеним главним улицама.

Шетња пешачком Рамблом сваком неупозореном госту може дебело пресести: док се загледа у људске статуе, разгледа фасаде, птице или егзотичне животиње које се тамо продају, мувајући се кроз реку себи сличних, туриста наједном схвати да је остао без новчаника, ташне, камере… Исто тако, примамљиве барселонске терасице, где се могу јести тапаси (шпанско мезе) или пити кафица на сунцу и током зимских месеци, омиљена су мета ситног лоповлука. „У Барселони не треба да држите фотоапарат на столу”, не једном бих добронамерно скретала пажњу опуштеним странцима за суседним столом у бару. Нарочито сада имам потребу да то кажем, када замишљам опуштеног сународника како долетевши у град ФК Барселоне раскомоћено седа и ставља ташну на празну столицу. Нипошто, није Барселона Београд!

Наравно да се свуда џепари, али систематски као у Барселони ретко где.

Једна од ствари које су ми јако пријале када дођем из Барсе, у којој живим, у мој родни Београд јесте и то што не морам да држим грчевито ташну међу коленима док седим у кафићу. У Барси лопови вребају већ и у возу који води са аеродрома до центра. Нису у питању никакви опасни криминалци, већ профитери можда и најпопуларније светске туристичке дестинације, који су помно проучили психологију не само просечног туристе, већ било ког човека који се затекне у новом граду. Долети, опусти се, ужива у Гаудију, у сунцу, у мирисима морске кухиње. И цап-царап, наједном схвати да мора у Мадрид по нови пасош!

Нема ни два месеца како је група туриста из настрадалог брода који је једва дошао до обале сишла у барселонско пристаниште. Кренули су, још под дубоком траумом, ка центру. И то главном урбаном артеријом, Рамбласом, која се протеже од Колумбовог споменика до трга Каталуња. Нису прошли ни неколико стотина метара и већ је неколицина схватила да су покрадени! Тактике су различите: од традиционалног завлачења руке у ташну, до прскања мастилом или сладоледом да би вас покрали док вам помажу да оперете флеку. Још као трогодишња девојчица, на Калемегдану сам се чудила како очигледно варају наивни народ. И није тајна да шибицари са каталонских улица говоре „наш језик” – допустите ми да га анахронично назовем српскохрватски, мада никад нисам успела да одредим који дијалекат је у питању.

„Туристо, пази”, видела сам пре неки дан у улици поред Пикасовог музеја написано на великом белом чаршаву који је неки добронамерни Барселонац окачио на свој балкон, нацртавши поред карикатуру туриста који остају без фотоапарата у тренутку кад желе да овековече неки леп тренутак. Барселона, про и контра

Прва ствар коју мора да зна сваки посетилац Барселоне, града који је напрасно постао надохват руке, јесте да је ова каталонска престоница недавно освојила неславно прво место на свету по џепарењу на њеним главним улицама.

Шетња пешачком Рамблом сваком неупозореном госту може дебело пресести: док се загледа у људске статуе, разгледа фасаде, птице или егзотичне животиње које се тамо продају, мувајући се кроз реку себи сличних, туриста наједном схвати да је остао без новчаника, ташне, камере… Исто тако, примамљиве барселонске терасице, где се могу јести тапаси (шпанско мезе) или пити кафица на сунцу и током зимских месеци, омиљена су мета ситног лоповлука. „У Барселони не треба да држите фотоапарат на столу”, не једном бих добронамерно скретала пажњу опуштеним странцима за суседним столом у бару. Нарочито сада имам потребу да то кажем, када замишљам опуштеног сународника како долетевши у град ФК Барселоне раскомоћено седа и ставља ташну на празну столицу. Нипошто, није Барселона Београд!

Наравно да се свуда џепари, али систематски као у Барселони ретко где.

Једна од ствари које су ми јако пријале када дођем из Барсе, у којој живим, у мој родни Београд јесте и то што не морам да држим грчевито ташну међу коленима док седим у кафићу. У Барси лопови вребају већ и у возу који води са аеродрома до центра. Нису у питању никакви опасни криминалци, већ профитери можда и најпопуларније светске туристичке дестинације, који су помно проучили психологију не само просечног туристе, већ било ког човека који се затекне у новом граду. Долети, опусти се, ужива у Гаудију, у сунцу, у мирисима морске кухиње. И цап-царап, наједном схвати да мора у Мадрид по нови пасош!

Нема ни два месеца како је група туриста из настрадалог брода који је једва дошао до обале сишла у барселонско пристаниште. Кренули су, још под дубоком траумом, ка центру. И то главном урбаном артеријом, Рамбласом, која се протеже од Колумбовог споменика до трга Каталуња. Нису прошли ни неколико стотина метара и већ је неколицина схватила да су покрадени! Тактике су различите: од традиционалног завлачења руке у ташну, до прскања мастилом или сладоледом да би вас покрали док вам помажу да оперете флеку. Још као трогодишња девојчица, на Калемегдану сам се чудила како очигледно варају наивни народ. И није тајна да шибицари са каталонских улица говоре „наш језик” – допустите ми да га анахронично назовем српскохрватски, мада никад нисам успела да одредим који дијалекат је у питању.

„Туристо, пази”, видела сам пре неки дан у улици поред Пикасовог музеја написано на великом белом чаршаву који је неки добронамерни Барселонац окачио на свој балкон, нацртавши поред карикатуру туриста који остају без фотоапарата у тренутку кад желе да овековече неки леп тренутак.