Љубави Вука Караџића

Реформатор србског језика и отац српске писмености и културе Вук Стефановић Караџић својим делом оставио је непролазан траг у историји нашег народа и државе. Реформом писма, речника, очувањем народног духовног блага, Вук се уврстио међу великане србског народа свих времена. Ипак и поред научно-књижевног рада Вук је био човек као и сваки други. Тако је и он имао љубавни живот, смештен у бурне историјске године Србије 19. века.

О Вуковом љубавном животу не зна се много, тачније, познате су свега три његове везе, од којих су прва и последња љубав и најпознатије историји.

Прва љубав тада младог, тек замомченог Вука Караџића била је његова вршњакиња Ружа. Историја не бележи њено презиме већ је помиње као Ружу Тодорову, по оцу Тодору. Ружа и Вук заволели су се у предвечерје избијања Првог србског устанка, када су обоје имали по 17 година. Заједно су чували овце на обронцима око Тршића и Ружа је Вуку певала старе изворне песме од којих је неке Вук каснијих година записивао и сачувао до данашњих дана. Била је то искрена, младалачка љубав и Вуков отац Стеван и Ружин Тодор сматрали су да је брак њихове деце само питање времена.

Ипак, устанак а потом и Вукова болест, кад му је нога трајно остала згрчена у колену, одвојили су младе, и то заувек. Вук 1811. године одлази у Неготин, а касније и у Беч, где остаје до краја живота. Ружа је  у почетку туговала за њим, али се касније удала и родила двојицу синова. Управо ће њих Вук спасти неколико година касније.

Наиме, када се кнез Милош други пут вратио на власт, 1859. године, немилосрдно се светио свим присталицама династије Карађорђевић. Међу истакнутим карађорђевићевцима била су и двојица Ружиних синова. Сазнавши за то, Вук је успео да измоли кнеза Милоша да поштеди синове Руже Тодорове. Тако је Вук вратио дуг својој првој љубави коју је оставио, много деценија раније. Ни Ружини синови нису заборавили доброчинство прве љубави њихове мајке и дошли су на Вукову сахрану у Беч, 1864. године да одају пошту човеку који је играо важну улогу у њиховим животима, али и у животу њихове мајке.

После Руже, друга жена која је играла важну улогу у Вуковом љубавном животу била је Сара, млада удовица крајинског кнеза и великог трговца Мише Карапанџића, са којом се Вук спријатељио убрзо по доласку у Неготинску крајину. Вук и Сара су се упознали на царинарници, тачније ђумрукани, где је Вук био запослен а Сара често навраћала. Лепа, стасита и десетак година старија од Вука, који је тад имао око 25 година, Сара није промакла оку младићу из Тршића. Због своје ноге Вук није ни покушавао да јој приђе али је први потез повукла управо Сара и између њих двоје планула је љубав.

Још једанпут се напад Турака умешао у Вуков љубавни живот и он је напустио и Неготин и Сару, упутивши се према Аустрији и Бечу. Касније је Вук неколико пута покушавао да писмима приволи Сару да и она дође код њега у Беч, али је она то одбила поручивши му да је најбоље да је заборави.

И Вук је заиста заборавио Сару. У Бечу је убрзо упознао Ану Марију Краус, кћи богатог аустријског трговца са којом је имао чак тринаесторо деце, од којих је само двоје надживело родитеље: кћи Вилхелмина-Мина, чувена сликарка, и син Димитрије, војно лице.

Иако је Вук с Аном имао складан и срећан брак, своју прву љубав, Ружу Тодорову из Тршића, никада није заборавио. У својим Мемоарима поверио се да је као већ зрео човек долазио у Тршић, и није срео Ружу. Био је срећан због тога јер му се тако испунила жеља да га никад не види хромог.

Прва Ружа и последња Ана. Вукове љубави, свака на свој начин, обележиле су живот човека који је од маленог Тршића до великог, царског Беча пронео славу српске културе и народног стваралаштва.

Аутор: Срећко Миловановић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић
Забавник