Ратна поема ратника гуслара Гвоздена

Као нешколован, пишући и састављајући ову споменицу изгинуле наше браће за уједињење и ослобођење од 1912. до 1918. године, споменуо сам на првом месту изгинуле у рату, па сам у неколико описао и патње и мучења нашега народа за време Аустријанаца, јер су те тешке муке и патње биле од непријатељског насиља...

Ово је као предговор уз своју поему „Споменица изгинулим борцима за ослобођење и уједињење“ написао Гвозден Ђенић из села Тврдићи код Ужица. Народни гуслар и ратник прошао je страдања Великог рата, која је опевао на прославама и другим догађајима. Гвозден је певао уз гусле и приликом обележавања годишњица Церске битке, којима је присуствовао и краљ Александар Карађорђевић.

„Чујте, браћо Србадијо, млада / од Ужица до Солуна града / ко је Србин и србскога рода / и осјећа шта вреди слобода / ако му је србска вјера чиста / и вјерује у Бога и Христа / коме срце за Србијом јечи / и живот му слободан најпречи / нек прочита ове моје ријечи. / Све што пишем то истина јесте / од дванаесте па до деветнаесте / има равно седам годин’ дана / како Срби дијеле мегдана / са Турцима и са Бугарима / са Швабама и још са Нијемцима. / Непрестано у љутоме боју / гину храбро за слободу своју...” Овако почиње та Ђенићева поема и затим сликовито у стиху сведочи о патњама окупације, бојевима за ослобођење, србској победи.

О овом спеву и народном гуслару Гвоздену Ђенићу у броју 23 часописа „Историјска баштина“, посвећеном ратницима ужичког краја у Великом рату, пише др Александар В. Савић, архивски саветник у ужичком Историјском архиву. Пре неколико година, трагајући по архивским документима, Савић је објавио и остале податке о Гвоздену и његовим потомцима.

То је веома обрадовало потомке ратника-гуслара Гвоздена из Тврдића. Његов чукунунук Раде Ђенић каже да су и сами дуго трагали за поемом, али да нису могли да је нађу и већ су били изгубили наду. А Савић, уз речено, наводи да је Гвозден Ђенић (1874–1959) био један од учесника ослободилачких ратова, народни певач и гуслар. – Са супругом Миленком имао је шесторо деце: синове Милића, Драгића, Тадију и Сретена и ћерке Ћирјану и Милицу. Учествовао је у Церској бици, па крајем 1915. године прешао Албанију са најстаријим сином Милићем. После Великог рата певао је народне песме уз гусле на прославама, а издао је књигу песама „Споменица изгинулим борцима за ослобођење и уједињење“, штампану 1934. године у штампарији Романовића у Ужицу – истиче архивски саветник ужичког архива.

Гвозденову поему су радо певали и други гуслари, међу којима и Владимир Маринковић из Јежевице, и сам учесник рата. – Слушаоци су били познати ратници који ни пред највећим непријатељским топовима нису били слабићи. Али слушајући звуке гусала и песму која их је подсећала на ратне тегобе и подвиге, очи су им се пуниле сузама – пише Савић.

Гвозден Ђенић је, према сведочењу његових потомака, учествовао 1924. године на такмичењу 64 гуслара у Сарајеву (одржаном под покровитељством генерала Крсте Смиљанића) где је, певајући своју „Споменицу“, заузео високо место. По завршетку Другог светског рата предао је рукопис за књигу „Голгота преко Албаније“, али је он изгубљен, тако да је велики број песама које је Гвозден написао остао непознат. Умро је 1959. године у Тврдићима, а ту је и сахрањен.

Бранко Пејовић,
Политика