Ненаучена лекција

Поводом друге годишњице оружане агресије режима Тбилисија на Јужну Осетију председници Русије и Грузије су говорили дијаметрално супротне ствари. Дмитриј Медведев је рекао да би у региону дошло до „дугачког крвавог конфликта", да није Русија признала независност Абхазије и Јужне Осетије. Потврда тог закључка је ратоборна изјава Михаила Сакашвилија. Цитирамо: „Наша борба ће се наставити све док последњи окупатор не напусти грузијску земљу".
 

Вероватно нема смисла коментарисати изјаву организатора неуспешног блицкрига против дела сопственог народа - истина, сада већ бившег дела. Наравно да он за последње две године ништа није научио и није извукао поуку из његове крваве авантуре. Већина експерата у томе види главну особину развоја ситуације у региону. Тако сматра, на пример, вице-председник руске Академије геополитичких проблема Владимир Ањухин:
 

Ово је пат ситуација, - говори научник.- Политички режим Сакашвилија представља прошли рат као спас Европе. Односно, Грузија се тобоже супротставила руској агресији. А НАТО сада, када наоружава Грузију,  нема појма како да приђе решавању овог питања. Јер у овој ситуацији није било својег „Нирнберга", и даљи развој не треба очекивати. Треба прво казнити агресора, и тек затим чинити неке кораке.
 

О организацији своје врсте европског „нирнбершког процеса" над организаторима масовних убистава стотина цивила Јужне Осетије говорило је неколико политичара и експерата. Али идеја је остала само идеја. Чак и када је европска комисија за истрагу августовских догађаја 2008. на челу са Хајди Талавини окривила за почетак рата грузијску страну. Покровитељи лидера „револуције ружа" су кренули другим путем. Којим? О томе говори објављени ових дана извештај руског Центра анализе светске трговине. Како је рекао директор Игор Коротченко, за две године после рата у Јужној Осетији Грузија се потпуно припремила за нови рат. Принципијелну улогу у томе је имала помоћ са стране. Према информацијама Центра, многе државе су се и до и после августа 2008. године бавиле и баве „црним" и „сивим" експортом оружја и војне технике у Грузију. При томе је велика количина продата по ценама мањим о тржишних, или чак бесплатно.
 

Стални представник Русије у НАТО-у Дмитриј Рогозин признаје да је алијанса престала да гледа на тбилиски режим кроз розе наочаре. Али то, како још каже, нимало није утицало на заинтересованост војног блока за „искључиво прагматичну" сарадњу са Грузијом. И поред тога што се сада званично не говори о чланству Грузије у НАТО, та земља, наглашава Рогозин, има велики број могућности за широко партнерство са алијансом. Истовремено, према речима руског сталног представника, НАТО партнери упорно одбијају да говоре о догађајима августа 2008. године.
 

Шта даље? Неће ли ова пат позиција прерасти у нови конфликт? Неће, рекао је у једном интервјуу за  руску штампу професор Школе изучавања земаља Истока и Африке Лондонског универзитета Џорџ Хјуит. Неће, ако Запад буде био довољно паметан да не наоружава Грузију. Остаје само да поделимо ту наду са професором.