Немогуће да је свих 157 Караџићевих свједока лажно свједочило

У недавно предатој жалби на пресуду Радовану Караџићу његова одбрана груписала је и ставила у контекст историјских догађаја чињенице које свједоче о Караџићевој невиности, рекао је адвокат Марко Сладојевић, документариста у тиму Караџићеве одбране.

Сладојевић истиче да образложење пресуде Хашког трибунала из марта ове године изгледа као „намјерно изломљено“ огледало рата у БиХ 1991-1995.

„Сваки делић тог огледала који сведочи о Караџићевој невиности разбацан је или сакривен на 2.615 страница пресуде вијећа судије О-Гон Квона, а тим одбране се трудио да у жалби на пресуду све те ствари групише и стави у контекст историјских догађаја“, рекао је Сладојевић за „Вечерње новости“.

Он је објаснио да се одбрана сконцентрисала на три кључне тачке из пресуде – да је Караџић крив за „удружени злочиначки подухват заузимања територије БиХ и протјеривање Хрвата и муслимана“, затим на његову улогу у гранатирању Сарајева и на злочин у Сребреници.

„Судско веће своју причу у пресуди започело је октобром 1991. године, када је, како кажу, на седници Скупштине БиХ Радован Караџић наступио као бог рата, а против независности БиХ“, образлаже Сладојевић овај дио жалбе.

Он каже да Суд почетак рата намјерно смјешта у историјски вакуум у коме не постоји политика СДА, ХДЗ, Изетбеговић, Кљујић, нема идеологије Шпегеља…

Према његовим ријечима, лидер Срба ту је као „једини боксер у рингу“ који бесмислено млатара рукама и којег, наравно, сви гледају као агресивца који тражи кавгу.

Сладојевић каже да је суд установио да је Караџић 18. марта 1992. године прихватио Кутиљеров план и закљчује да су Караџићеви говори којима позива српске посланике да прихвате план неискрени и намијењени јавности.

Адвокатски тим Караџића у жалби указује да је немогуће да је свих 157 свједока одбране дошло у Хаг да говори лажи.

У жалби се наводи да је нереално да су пропаганда изјаве 28 официра Војске Републике Српске и хиљаде докумената о томе како је предсједник Републике Српске био строго против неселективне употребе артиљерије око Сарајева.

Око Сребренице је спорно да један његов потпис на циркуларном документу – буде доказ да је планирао „геноцид“.

Одбрана сматра да је немогућа одлука Судског вијећа да је између 20. и 28. маја 1992. године на састанку Караџића и Младића са командантом Сарајевског корпуса Војске Републике Српске генералом Шипчићем договорено гранатирање Сарајева као удружени злочиначки подухват.

За овај састанак, како је указао Сладојевић, судско вијеће у једном дијелу пресуде тврди да се догодио, а у другом дијелу пресуде, у фусноти, наводи како је у том истом периоду, од 20. маја до 30. маја 1992. године Караџић био у Лисабону, што стоји и у записнику УН.

Марко Сладојевић, који је био ангажован у више тимова одбрана, међу којима и Слободана Милошевића, и кога зналци рада суда у Хагу сматрају најбољим познаваоцем збивања на територији БиХ 90-тих, сматра пресуду Караџићу „злом намјером“ Хашког трибунала.

Караџићу се ставља на терет и да србско правосуђе, војно и цивилно није радило како треба.

У жалби се, међутим истиче, како наводи Сладојевић, да је Војно правосуђе у Војсци Републике Српске током рата имало педесетак судија.

Те судије добиле су 33.519 предмета у фази кривичне истраге, а завршили су чак 2.274.

За 23 године постојања Хашки трибунал је с буџетом од око 250 милиона долара годишње и 760 запослених подигао оптужнице против 161 особе и до 2014. године успио да заврши 141 суђење.

Искра, Срна