Мужевљева одговорност

 

Знамо да свака организација, свака институција – било црквена: парохија, манастир или световна: банка, предузеће, школа – мора имати главу, управитеља. Тако је и са успешним браком, породица је такође заједница, духовно и телесно устројена. Према Светом Писму и Светом Предању, вођа у браку је муж. Поново, речи светог Апостола Павла: Муж је глава жени… Он је онај који води. Он представља начело ауторитета унутар породице. Као што је свештеник духовни вођа пастве, одговоран пред Богом за своје парохијане, и зато духовни ауторитет у парохији, тако је и муж свештеник у својој породици, одговоран за давање основног тона породичном животу.
 

Ово не значи да је он изнад своје жене. У Христовим очима сви су једнаки; нема ни мушкога ни женскога. У ствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне: нема места никаквом ниподаштавању било какве врсте у православљу. То што је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску, самовољну или апсолутну власт над његовом женом и децом. Ипак, као сваки значајнан положај, и мужевљев прате одређене одговорности, које су веома тешке, али такође и веома изазовне и потенцијално креативне. Свето Писмо нам говори да муж мора волети жену као што је Христос заволео Цркву и дао Себе за њу (Ефес.5,25) Много хришћанских мужева има мало представе о томе шта оваква љубав значи. У свету, “љубав“ обично упућује на телесну љубав или сентименталну, романтичну љубав. Ово нема ничег заједничког са хришћанским поимањем љубави. Сетите се само Христових речи ученицима: Нема веће љубави од оне да човек положи живот свој за другога. Љубав, дакле, са хришћанског становишта, значи жртву, само-порицање. Муж мора да исказује толико бриге, старања, нежности, пажње, поштовања и обзирности према својој жени колико и Христос за своју Цркву. Мужевљево старање мора бити толико да се протегне и до саме смрти. Баш онако као што је Господ Исус Христос страдао из љубави за своју Цркву, тако исто и Православни супруг мора да принесе све – чак и свој живот ако је неопходно – за своју супругу. И поново, Свети Апостол Павле каже, Муж је глава жени као што је Христос глава Цркви… Ми знамо каква је врста главе Господ био: Он је прао ноге Својим ученицима. Према нашем Спаситељу, бити глава, бити први, значи служити – предњачити у пружању љубави, разумевања, стрпљења, у пружању заштите својој породици. Ово је пример вожда, главе, какав је муж призван да буде. И када је он такав вођа, он је прави човек, истинити човек, веран својој боголико устројеној природи.
 

Мудра жена ће охрабривати свога супруга да буде такав човек; она неће покушавати да преузме тај положај ауторитета за себе. Психолози тврде да је гнев који жена осећа према човеку који јој је дозволио да уместо њега она буде глава породице, јесте најдубљи могући гнев. Тако се данас открива да многи случајеви деликвенције, па чак и душевних болести, долазе из домова где отац није глава куће, извор саосећања, љубави и заштите.

Мужевљева дужност да пружа љубав својој жени и породици не дозвољава му да застрашује жену. Он не сме да третира своју супругу као унајмљеног слугу – што многи мушкарци чине. Ево шта Свети Јован Златоусти има да каже о овоме:
 

“Заиста, слугу ће можда човек и привезати страхом; али не, ни њега неће, јер ће и он тражити начин да избегне и оде. Али ти свога животног друга, мајку своје деце, извор свих својих радости, не би требало да везујеш страхом и претњама, него љубављу и благом нарави. Јер, какво је то јединство где се жена плаши мужа? И какво ће задовољство муж имати ако са својом женом општи као са робињом, а не као са супругом која га воли по својој слободној вољи? Чак ако у нечему због ње и пострадаш, не кажњавај је, јер ни Христос није тако учинио за Цркву.“
 

Мушкарци, мужеви, права љубав за нас почиње када дајемо од својег другима. Ми заиста почињемо да волимо – у хришћанском смислу – када ми први дајемо. Један супруг се једном пожалио Светом Јовану Златоустом да га његова жена не воли. Светитељ му је одговорио: “Иди кући и воли ти њу“. “Али не разумете ме, рекао је тај супружник, како ја да волим њу када она не воли мене?“ “Иди кући и воли ти њу“, Светитељ понови. И имао је право. Тамо где нема љубави, морамо дометнути мало своје, па ћемо је наћи.
 

Често се мужеви жале свештенику да их жена не воли. Тада свештеник открије да муж не ходи својим путем пружања љубави; он једноставно седи и тражи да буде вољен, отприлике као неки идол који чека да му служе и обожавају га. Такав муж мора да спозна да једини начин примања трајне љубави у браку јесте и њено давање. У животу обично примамо оно што дајемо: ако мрзимо – примамо мржњу; али ако пружамо љубав, заузврат и ми добијамо љубав.
 

Црквени Оци поручују да мужеви хришћани морају да воле своје жене више неголи своје световне послове, јер нема већег успеха од среће у дому; и ниједан успех који ми мушкарци у животу остваримо неће ништа значити ако оманемо у свом дому. Наше породице заслужују најбоље. Има нас исувише мушкараца данас који радимо најбоље што знамо изван, у свету, а најслабије код куће. Из тога разлога, Црквени Оци нам говоре да поставимо као највећу вредност труд који улажу наше жене и да будемо више жељни боравка код куће са њима неголи на неком свом послу. Мужеви, и ви будући мужеви, чујмо зато срцима ове речи једног човека из двадесетог века, Француза Анри Мориса:

“Обавезао сам себе зацео живот; изабрао сам; од сада моја тежња неће бити да тражим некога ко би ми удовољавао, већ да удовољим оној коју сам изабрао…“

 

 

Свети Апостол Павле говори: Жене, покоравајте се својим мужевима, као Господу… Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима (Ефес.5,22-24).

Данашње друштво, поготово овде у Америци и нарочито у јавном мњењу – филмовима, телевизији, новинама, књигама – презире врлину послушности. Ми смо место тога, побуђивани на сваком ћошку да “урадимо по своме“, да се старамо “под бројем један“ да удовољимо нашем сваком хиру и жељи. Али православни брак није, као што поменусмо, део овог световног или посветовљеног друштва. Његов циљ и циљеви друштва нису само различити; они су потпуно супротстављени. Сврха хришћанскога брака је вечни живот на Небесима са Господом Исусом Христом; сврха, пак, световног друштва јесте задовољство, уживање овде и сада и особито самоугађање и самовоља.

Нама је откривено Светим Писмом и Предањем да је послушност у ствари проводник ка хришћанском савршенству – и да послушност и покорност само потпомажу да се убрза борба за достизање врлинског живота. На другој страни, самовоља само појачава страст гордости и удаљава појединца од хришћанског пута мишљења и живљења. Митрополит Антоније Храповицки пише:
 

“Ако желите да будете добра, паметна особа а не глупава овца, само још једна у стаду, онда се не саглашавајте са својим савременицима који пропадају духовно и телесно; не идите путем самовоље, већ путем послушања. Само тада ћете бити личност. Тада ћете, вероватно… ви сами… сачувати своју веру и срце неповређеним, душу часном, неће вас ломити ветрови и олује као парче лима, онако како то бива са вашим савременицима.“

Сам Господ је најсавршенији пример послушања, јер је Својом послушношћу вољи Очевој Он отишао на страдања и смрт нас ради, и из греха нас извео у слободу и спасење.

Сви смо ми видели, неком приликом, примере породица где жена руководи, где “носи панталоне“. И шта подразумевамо под тим неспретним изразом? Мисли се на то да је супруга преузела положај руководећег у породици и да покушава да буде глава своме мужу. Ово се може десити јер је супруг слаба личност – или веома себичан и презаузет да преузме своје праве одговорности; или може бити да жена има неки духовни или емоционални проблем који је гони да жели власт и моћ. У таквим случајевима жена је често жустра и љутита особа, што се одражава и на њено понашање изван породице. Таквој жени недостају основне врлине женствености – нежност, кротост, доброта. Где год је тако, ту постоје само осећања очаја, незадовољства, разочарања па чак и беса међу укућанима. Једна од првих ствари које свештеник мора ту урадити јесте да покуша да убеди мужа да почне да преузима улогу главе породице а мора такође да наговори жену да препусти нешто од власти која јој по праву не припада.

Треба рећи да овакви ставови нису искључиви: постоје тренуци када је потребно да жена покаже своју јачину или да муж послуша своју жену. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.

 

 

Искуство нас учи да када се двоје људи венчају, одмах почињу да откривају колико се у ствари разликују. Чињеница је, ми почињемо да се упознајемо тек у браку. Живимо бринући исувише само о себи. Заиста нам је потребан неко други да нам помогне да упознамо себе саме. Једна од неочекиваних предности квалитетног брака јесте и та што она пружа сопственог психијатра: узорна супруга ће увек радо саслушати свога мужа без потребе да за те услуге буде и плаћена! Познато нам је да многи емоционални стресови настају када особа са нагомиланим сопственим проблемима то нема са киме да подели. У добром браку, муж и жена деле своје бреме међусобно, потпомажући се и то безрезервно, не оптерећујући себе помислима како ће то онај други можда схватити.

Брак није мисионарски подухват! Довољно је што има своје подразумеване потешкоће и искушења, да би га сад још и супружник додатно отежавао покушавајући да сасвим промени и преобликује оног другог. Једна од најчешћих и највећих илузија младих супружника јесте жеља и очекивање да промени оног другог.

Истинита љубав не присиљава никога, не захтева промену; она подразумева узрастање. Како? Прво, прихватањем свога супружника онаквим какав је. Када се венчавамо, ми се не заветујемо да ћемо мењати оног другог, већ да ћемо га волети онаквог какав је. Најбоља ствар коју муж може учинити да утиче на своју жену или обратно, јесте да мења себе самога, да исправља своје недостатке држећи се поука које је Господ упутио својим ученицима.
 

За неверност у браку сматрамо чин када једно од њих изврши прељубу. Али стварност је, ми нисмо верни и одани ни када посао, родитеље, свој хоби или било шта друго стављамо испред свога супружника. То је такође невера. И ко год није спреман да стави свога супружника испред каријере, испред родитеља, пријатеља и просте забаве, није спреман за брак – и такав брак ће пропасти. Брак је за одрасле, није за децу.

Ако уметнеш прво дугме у одговарајућу гајку свога одела и остала дугмад ће бити на своме месту. Али ако се оно прво дугме стави у другу рупу, ништа неће бити на свом месту. Ради се томе да прве, најважније ствари треба да буду на првом месту, да се поштују приоритети. Исто је тако и у браку. Мужеви, ако држите ваше жене на првом месту – и жене, ако то исто чините – све остало ће доћи на право место у брачноме животу.

 

Има много карактеристика успешног брака, али по мом мишљењу ове три су најбитније:

 

1. Похвала. Ниједан брак неће напредовати ако у њему нема похвале. Свако у животу потребује поштовање у нечему и од некога. И ништа не може убити љубав брже од непрестаног куђења. Када се мужеви и жене похваљују узајамно – у малим или у битним стварима – тиме заправо говоре једно другоме: волим те; ценим те. Похвала храни добар брак. И то је оно што највише недостаје данашњим браковима.

 

2. Праштање. Праштање је кључно за срећан брак. Када ме парови питају: “Да ли наш брак може опстати?“, мој је одговор увек: “Наравно, под условом да сте спремни да праштате једно другом.“ А то опраштање не треба да постоји само после већих потреса унутар породице. Оно треба да буде свакодневно. У успешном браку, муж и жена непрестано траже опроштај једно од другог. Када то не чинимо, ране не зацељују. Само се све више међусобно удаљавамо. Бивамо све хладнији једно према другом и не примамо благослов који Бог шаље на мужеве и жене који праштају једно другом.

 

3. Време. Успешан брак потребује време. То се не дешава преко ноћи. Он мора да узраста. Дугачак је и напоран то процес; као и све праве ствари у животу, то се остварује кроз сталан труд и одрицања. Они међу вама који још нисте венчани или намеравате да то учините, запамтите ово: живимо у свету који тражи моментално задовољење потреба – хоћемо оно што ми хоћемо и то када нам се прохте а то је одмах! То нестрпљење са наше стране је погубно по брак, чак и у Православној Цркви. Ако немамо стрпљења једно за друго и ако нисмо спремни да се много година проведемо радећи на њему, онда нам је брак унапред осуђен на пропаст.

 

Ниједан брак није довољно добар да не би могао бити бољи и ниједан није толико лош да се не може побољшати – под условом да су они од којих то зависи, спремни да Божјом благодаћу заједно узрастају ка пуноти Христовој, који је и дошао “не да му служе, него да служи.“
 

Основни и кључни предуслов за добар брак јесте способност напредовања. Незрелост је један од највећих проблема због којих пропада брак. Сигурно је, ми сви улазимо у брак са личним асортиманом незрелости и лоших навика. Али морамо научити да их превазилазимо. Када сам био дете, поучава Свети Апостол Павле, размишљао сам као дете. Говорио сам као дете, схватао као дете. Али када сам одрастао, одбацио сам детињарије. И колико је заиста зарад срећног брака потребно одбацити детињарије: неодговорност, тврдоглавост, саможивост, несаосећајност, ћудљивост, љубомору. Колико је важно молити се свакога дана: “О Боже, помози ми да узрастам… да се преиспитујем…да сагледавам потребе и осећања моје жене/мужа, и да прихватим одговорност коју је Бог наложио на мене.“