Ирина Антанасијевић: Србија је Русији служила као пример када мала земља пружии чврст отпор

О емиграцији Руса у Србију, о животу руског Београда и разликама између Руса и Срба у програму „Радио Кузичев“ на телевизији „Царьград“ прича Ирина Антанасијевић, професор Београдског универзитета и доктор филологије.

О „руском Београду“ – малом граду у великом граду „Руски Београд“, каже Ирина Антанасијевић, основали су Руси у првом таласу емиграције. „Бели емигранти“ су створили свој мали град у великом граду. По том „руском граду“ се још увек могу водити туристи. „На држачима за заставе поред Скупштине још стоји потпис Романа Верховског. Он се може и додирнути. Тако ћете осетити тај руски Београд. Ја увек водим тамо своје студенте“, каже Ирина.

Посебан шарм руском Београду, по мишљењу професорке Антанасијевић, дају потомци белих руских емиграната, који још увек живе у њему. Када човек разговара са њима, он осећа као да прошлост поново оживљава. Ирина наглашава да је у историји односа наших земаља, наравно, било разних периода. После свађе „Јосипа и Јосифа“ (Тита и Стаљина) било је случајева када су руски емигранти приморавани да узму југословенско држављанство. Али такве ствари се не памте тако добро као чињеница да је Београд први примио беле официре и војнике у емиграцији, примио је Врангељеву армију коју друге земље нису хтеле да приме. „Врангељ је умро у Бриселу, али је сахрањен у Београду, у руској цркви на Ташмајдану. Поред тога, управо у Београду, у Србији је настала Руска загранична црква. Њен оснивач, митрополит Антоније (Храповицки), такође је сахрањен у Београду, у Иверској капели“, додаје професорка.

О сопственој емиграцији и културним разликама између Руса и Срба

„И ја сам својевремено дошла у Југославију из Совјетског Савеза. Тако се догодило да више нема ни Совјетског Савеза ни Југославије“, прича Ирина. По њеним речима, њој је у емиграцији најтеже било да се навикне на Србе, за које се на први поглед чини да су толико слични Русима: „Ми се разликујемо по реакцијама, по односу према животу, по рефлексима. Од ситних културолошких разлика ствара се велика слика, као некакав мозаик. О тим ситним разликама треба доста водити рачуна“.

Са друге стране, каже Ирина, Србија је једна од ретких земаља где је право задовољство бити Рус. „Моја деца су одрасла у Србији, али она сматрају да су Руси, њима се свиђа да буду Руси. Она се поносе тиме што су Руси“, прича професорка Антанасијевић. „Воле и да говоре руски. У свим упитницима које попуњавају пишу да су Руси. И осећају се као Руси, иако, наравно, имају српске културолошке особине, и навике су им српске, и поглед на свет им је србски“.

О Русији као предивном миту

По Иринином мишљењу, у Србији од давнина постоји мит о Русији: „Русија је у том миту толико лепа, да бих ја и сама желела да живим у тој дивној земљи коју замишљају Срби. То је некаква фолклорна земља“. Доминанта тог мита је мисао да је Русија моћна држава која ће увек притећи у помоћ и пружити заштиту.

„Србе веома боли када је Русија слаба. Знате, то је као што старији брат треба да буде снажан, а испостави се да ипак нема довољно снаге“, објашњава Ирина.

По њеном мишљењу, такав став се укоренио још док се Србија борила за своју државност, још за време Турака. „Тада је настао тај мит, та љубав, та нада, то поверење. Русија је заиста помагала Србима и у Првом и у Другом србском устанку“, наглашава професорка. Наравно, Срби памте и тренутке у којима Русија није могла да помогне, када их није заштитила од бомбардовања НАТО-а.

„Може се рећи да је тада било обрнуто – Србија је Русији служила као пример. Мала земља је пружила тако чврст отпор“, додаје Ирина.



Говорећи о савременом положају Србије, Ирина Антанасијевић истиче да је та земља разапета између припадности Европи и припадности Балкану. „Ту се много тога укршта. И наравно, свака држава има своје интересе. Интереси малог народа не могу се подударати са интересима великог народа, јер се мали народи формирају по одређеном моделу. Они увек зависе од неких већих структура“.

Рина Бикова,
Руска реч