Оковани Авганистаном

Преседник САД Барак Обама учествоваће на самиту ЕУ-САД, који ће бити одржан 20. новембра 2010. у Лисабону. О томе се говори у званичној изјави Беле куће, објављеној обих дана. И мада су састанци овакве природе у ЕУ рутинска појава, одлука Обаме коментарише се у европским круговима скоро као историјски преокрет у трансатлантским односима. Индикативно је ипак да ће се са лидерима ЕУ Обама састати тек после самита НАТО-а, који ће неколико сати пре тога бити завршен тамо, у Лисабону.
 

У принципу се може разумети повишено расположење руководства Велике Европе, изазвано пристанком Обаме да учествује у самиту ЕУ-САД. Овај састанак требало је да буде одржан у мају у Мадриду. Али још у фебруару старији атлантски партнер је објавио да је немогуће да учествује у њему због заузетости. То је било за лидере ЕУ не хладан, већ ледени туш. У европским престоницама тада је почело да се говори о томе да је домаћин Беле куће изгубио интересовање за своје савезнике са друге стране Атлантика и уопште о томе да Америка ревидира своје спољнополитичке вредности.
 

Посебно песимистично, између осталог, изјаснио се тим поводом председник Естоније Томас Хендрик Иљвес на форуму Немачког Маршаловог фонда, одржаном у марту у Бриселу. Европе више нема на монитору америчког политичког радара, где је она стајала свих претходних година, приметио је он. Реални проблеми савремености за Америку леже, по његовим речима, негде на другом месту. Па и сам искусни шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозу признао је да су Европа и САД сада на раскрсници и њихово партнерство у свету који се мења треба да се прилагоди новим реалијама.
 

Могу се дуго набрајати периодично слабљење и затезање трансатлантских нити партнерства. У суштини, први пут под претњом раскида ове нити су се нашле због неслагања и прилазима операцији САД у Ираку, а у последње узроке треба убројати то што Вашингтон и главне европске престонице на различите начине виде путеве изласка из кризе, да не говоримо већ о одсуству посебног ентузијазма поводом активизације војних дејстава у Авганистану код НАТО савезника. Између осталог често, како се каже, оно што дели, то спаја. У датом случају, без обзира на све наведено, и старији и млађи партнери из алијансе су се нашли, ако се може тако рећи, оковани истим ланцем - авганистанским. Управо у томе види узрок европског преокрета Обаме професор Института за политичке и војне анализе Анатолиј Циганок:
 

"Сасвим сам сагласан да ће Барак Обама кренути у Лисабон у првом реду само зато да би преговарао са члановима НАТО-а. За Обаму је крајњи рок повлачења трупа - крај 2011. године, крајње неопходан, пошто би он хтео да остане председник у другом мандату. А ја дубоко сумњам да ће Обама испунити обећање о повлачењу трупа. Управо ради разматрања овог питања он ће посетити Лисабон у првом реду. И тек у другом ради разматрања европских проблема."
 

Немачки недељник Шпигл издваја из већ поменуте изјаве Беле куће речи о томе да за САД у њиховим напорима да се постигне глобални напредак принципа благостања и безбедности, нема јачег партнера од Европе. Лепо, али дипломатски увијено. Зато у саопштењима исте те Беле куће поводом престојећег самита НАТО-а на првом месту стоји пасаж о томе да ће савезници концентрисати своју пажњу на достизање прогреса НАТО снага у Авганистану. Овде је већ све јасно. Друга је ствар која ће улога савезницима САД у Лисабону бити дража: улога НАТО подчињеног или равноправног партнера у виду Европске уније.