Кула, неми сведок тајних окршаја

Кад је у јесен 1926. плаховити млади песник и тадашњи уредник часописа “Наша крила” Милош Црњански (1893-1977) изазвао на двобој светског пионира ратног и цивилног ваздухопловства Тадију Сондермајера (1892-1967), та врста међусобног окршаја била је забрањена на територији Србије. Како би одбранили повређени углед и част после свађе око тога чије авионе треба да купи Национални авио-клуб (немачке или француске), договорили су се да се тајно суоче у Војводини. Тамо су још важили поједини аустроугарски закони, који нису изричито забрањивали овај “витешки чин”. Донета је одлука да то буде у Вршцу.

Према писању Радована Поповића, који је истраживао бурну пишчеву биографију, Црњански, Сондермајер и њихови секунданти (сведоци, који су по правилнику морали да присуствују двобоју) најпре су постигли договор са среским начелником да, ако неко у двобоју буде убијен, испадне као да је настрадао у лову. Затим су окршај заказали за 26. септембар на пољани код Вршачке куле.

Црњански је у Вршац дошао дан раније и са својим секундантима - песником Душаном Матићем и позоришним редитељем Бранком Гавелом - одсео у хотелу “Србија”. После, кажу, мирно проспаване ноћи, као да му живот “није висио о концу”, песник се у заказано време појавио на брегу. Са собом је понео два идентична старинска пиштоља, прављена баш за двобој (један за себе, а други за противника), која је обезбедио од породице Дунђерски.

- Све је ишло по ритуалу. Црњански и Сондермајер су стајали окренути леђима и онда кренули бројећи кораке. Песник је имао право првог пуцања и, наравно, промашио је. После краћег нишањења, Сондермајер је скинуо монокл, подигао пиштољ у ваздух и на француском рекао: “Ја одустајем.” Црњанског је то довело до беса. Драо се и тражио од противника да пуца, али овај то никако није хтео, па су секунданти, проценивши да је Сондермајер у праву, одлучили да окончају овај двобој - записао је Милан Јовановић Станимировић, који је после тог догађаја службовао са Црњанским у Берлину.

* Јанко Халабура, вођа вршачких устаника против Турака

Према трећој верзији овог догађаја, коју је записао писац Владимир Буњац, Сондермајер је три пута повукао ороз, али пиштољ није опалио, јер, наводно, није знао да барата тим старинским оружјем, те је због тога двобој завршен без рањеника, тј. убијеног.

Праву истину, изгледа, “зна” само Вршачка кула, која је остала неми сведок тог тајног окршаја, чији је исход засигурно позитивно утицао на српску историју. Јер, само годину касније, Сондермајер је постао први човек који је прелетео дистанцу од 15.000 километара (од Париза до Бомбаја) и тиме задивио Европу, а Црњански недуго затим Србима оставио у аманет једно од најзначајнијих књижевних дела - “Сеобе”.

* Кула некада

Међутим, постоји још један, много важнији мегдан, који се четири века раније одиграо на истом месту - подно Куле. Збио се у време устанка банатских Срба и Румуна против Турака, који је давне 1594. покренуо вршачки владика Теодор Несторовић. Тада се, иначе, србски народ први пут подигао против Турака, па Вршчани сматрају да је неправедно што се у нашој историји као први србски устанак води онај из 1804. године, под вођством Карађорђа.

Арслан-бег, заповедник Куле, коју је чета храбрих устаника под вођством Јанка Халабуре данима опседала, изазвао је на двобој поменутог србског јунака, не слутећи да ће у том дуелу буквално изгубити главу. О Јанковом подвигу нашироко се говорило, па се чак и детаљ из те борбе - одрубљена бегова глава набодена на Халабурину сабљу како се вијори изнад вршачког замка - нашао на грбу Вршца, који је установљен почетком 19. века и важи до данас.

Овај мегдан је утицао на крајњи исход устанка, јер је разљутио темишварског Хасан-пашу, који је убрзо затим дошао у Вршац, разбио устанике и натерао их у бекство. Халабура је погинуо у бици код села Парта, а већи део становништва је са владиком потражио спас у Ердељу. Тако је петомесечни покушај Банаћана да отерају Османлије са своје територије прошао без успеха.

* Милош Црњански / Тадија Сондермајер

- Као последица њихове борбе за слободу, у току које су на барјацима носили лик Светог Саве, мошти овог свеца су по наредби озлоглашеног Синан-паше донесене из манастира Милешева и спаљене на Врачару у Београду, како би србском народу био уништен сваки верски и национални занос - приповеда Драгутин Петровић, кустос Градског музеја Вршац.

Турској свирепости ту није био крај. Они су на превару владику Теодора вратили из Ердеља у Вршац и свирепо га убили - живог су га драли. Његове посмртне остатке су закопали на непознатом месту, како се народ не би на гробу окупљао. То, међутим, није спречило Србе да се на достојан начин одуже свом владики. Четири века касније, 1994. године, на иницијативу тадашњег владике банатског Хризостома, он је канонизован у Светог Теодора Вршачког, ког град Вршац сваког 29. маја обележава као своју славу.

* Пиштољи за двобој / Грб Вршца

ВЕК ОД УКИДАЊА ДВОБОЈА

Двобој се, као начин да се задовољи питање части или реше међусобни спорови, први пут појавио 501. године. Увео га је краљ Бургундије Гундобад. Ова врста окршаја је препозната чак и у Душановом законику, из 1349. године. У члану 131 каже се да није дозвољена помоћ актерима двобоја, како се личне свађе не би изродиле у шире сукобе. Први кодекс понашања изречен је у Француској 1836, док су на србском језику прва “Правила двобоја” објављена 1892. Између осталог, оба учесника су морала да имају исто оружје, као и да свако од њих има своје сведоке - секунданте. Двобоји су били чести, а неретко изазвани из чисте обести, па су многе земље постепено покушавале да их законом забране. Пре више од једног века, 1908. године, у Будимпешти је одржан чак и међународни конгрес за укидање овог “витешког чина”.

Јелена Ј. Баљак,
Новости