Европска Унија је пред својим Стаљинградом и после тога она почиње да се распада.

Европа после Европске Уније, а посебно Балкан, биће предмет аспирација неких старих и нових светских сила у успону. Следећа, 2011. година подсећа нас на 1941. и окупацију Србије од стране Трећег Рајха.

Данашња слика српског народа на Балкану толико личи на 1941, а границе Србије на границе Недићеве Србије под немачком окупацијом. Тадашњи немачки сателити и фашистички опредељени народи на Балкану: Мађари, Бугари, Хрвати, босанско-херцеговачки муслимани, и Шиптари, и данас имају претензије на делове Српских земаља које су захваљујући подршци Трећем Рајху заузврат анектирали 1941, а неки од њих своју државност и баштине на овим фашистичким темељима, јер пре тога државу нису ни имали.

На ово хитлеровско цепање српске државности на Балкану савршено се наслонио титоизам, а данас га наставља НАТО пакт, али је таква тренутна геополитичка мапа Балкана неодржива из сва три разлога, јер су противно међународном праву и 1941-45, и 1991, и 1999. српске територије подељене на више држава, а да нису задовољени интереси Срба као победника у Другом светском рату који су једини на Балкану учествовали на страни западних савезника.

Међутим, те 2011. обележићемо и 70 година од Равногорског устанка, који представља први свенародни оружани отпор у окупираној Европи. Као што је тада изгледало сулудо супротставити се Трећем рајху за који се чинило да ће владати наредних пола века, тако многима и данас изгледа немогуће супротставити се Четвртом Рајху НАТО пакта, а можда је питање кратког времена када ће се ера његове доминације завршити.

У том смислу, изнова скрећемо пажњу јавности да је Српски сабор Двери први у нашој јавности превео и понудио предлог Споразума о европској безбедности председника Руске Федерације и заложио се да Србија постане члан овог новог уговора о недељивој колективној безбедности који нам апсолутно оставља могућност војне и сваке друге неутралности, истовремено штитећи наше националне и државне интересе.

А године 2012. навршава се 100 година од Првог балканског рата и ослобођења Косова и Метохије, тако да и тај велики јубилеј живо подсећа да је историја незавршен процес и да нема, како би то многи у међународниј заједници желели, коначног статуса Косова, посебно не као независне, друге шиптарске а прве НАТО државе на Балкану.

Размишљајући о овим двема великим годишњицама, видимо и две перспективе српске нације у наредним годинама: даљу пропаст и распарчавање српске државе на Балкану, или заустављање овог историјског низа пораза и обнову српске државности. У светлу геополитичких кретања која се већ одвијају, сигурно је да ће српски народ изнова добити прилику да постави српско национално питање.

Главни национални проблем, међутим, остаје имамо ли кога ко се спрема и ко нас спрема за време које долази, имамо ли, дакле, кога ко ће када то буде ускоро могуће поставити ово питање на дневни ред геополитичких промена у Европи? Шта је данас интересовање српске интелектуалне и политичке елите, колико она уопште прати светска дешавања и припрема се за нову геополитичку реалност која се већ рађа на наше очи? Имамо ли у овоме часу икакву функционалну Матицу Српску, Уједињену омладину српску, Коло српских сестара, Народну одбрану, Српски културни клуб...

Да ли су у том правцу усмерени не само наша спољња већ и унутрашња политика и наша просвета, култура, медији, Војска...?