Два брата одужише дуг према отаџбини

Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина, вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих србских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба мојсијеваца написаше још и да су Јевреји, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје.

Тако је то било и јесте и у земљи Србиновој, у којој су Јевреји радили у миру на подизању општенародног благостања и борили се за време ратова, раме уз раме, храбро, поред своје браће Срба.

Било је Јевреја србских ратника још у србско-турским ратовима 1876–1878. године, али је љубав Јевреја за српску земљу дошла до пуног изражаја у балканским и Првом светском рату, када су као грађани и војници, стари и млади, примили своју дужност искрено и са самопрегором. Часови туге и бола, немаштине и изгнанства, као и часови радости и славе, победе и тријумфа, при повратку у ослобођену, проширену, славом овенчану и уједињену отаџбину били су заједнички свима, без разлике.

Међу њима памте се и браћа Давичо, два Хаима, обојица из чувене и отмене породице, која је давала истините родољубе. Од ране младости васпитавани су у спартанском духу, а кућа и школа дали су им породичну културу и солидну спрему.

Хаим М. Давичо је био резервни пешадијски капетан, командант 1. батаљона Седмог пешадијског пука трећег позива, његов брат од стрица Хаим И. Давичо, србски наредник, иначе настањен у Бечу, долази у Србију и учествује у борбама на Ади Циганлији, где бива контузован, али учествује у свим даљим борбама против непријатеља све до општег повлачења 1915. године. У Љум-кули бива заробљен, али се и ту истиче србским родољубљем и моралним отпором према непријатељу до те мере да га, као заробљеника, непријатељске власти осуђују на смрт. Казна му је у последњем тренутку преиначена на присилни рад под земљом.

Хаима М., којег је по наводима из Споменице одликовао челичникарактер и интелигенција, борио се још у балканским ратовима, као пуковски ађутант и заменик команданта батаљона, а из Великог рата остаде упамћен по противнападу са својим батаљоном да би ослободио друга два своја пука које су Аустријанци заробили.

Многобројна аустријска војска напала је да пробије србски фронт Космајске положаје, које су бранили, храбро и упорно наши трећепозивци. Неколико батаљона је делом било избачено из строја, а делом заробљено. Тада је Хаиму М. поверен тежак, частан задатак – да вештим маневрисањем успори брзо непријатељево напредовање, до доласка помоћи.

Са Давичом на челу батаљона, непријатељ је одступио у нереду, а наши заробљени батаљони су спасени, бележи Споменица. Храбри командант наступао је све даље, предводећи лично своје људе и кад је победа била сигурна, у последњим борбама Хаим М. пада изрешетан непријатељским куршумима на Равном гају 25. новембра 1914. године. Привремено је сахрањен у Младеновцу, одакле су његове кости пренесене у Београд и положене на Јеврејском гробљу, у ратничкој парцели.

Олга Јанковић,
Политика