Какви су људи стасали у совјетским „пионирским логорима”?

Већина одраслих људи одређеног узраста у данашњој Русији носталгично уздише када се сети пионирских логора из своје совјетске младости. И у Србији старије генерације вероватно добро знају шта је то „пионирски логор”, а млађи би рекли „пионирски камп”, када би тако нешто данас постојало (реч „логор” је овде повезана са речима „логоровање” и „улогорити се”). Било како било, током 1980-их је у Совјетском Савезу било око 40.000 таквих кампова. У њима је распуст проводило преко 10 милиона деце. Логоровање пионира је организовано још почетком 1920-их, али су ти први пионирски логори више личили на извиђачке кампове са шаторима. Право пионирско логоровање, у коме су децу предводили млади инструктори и васпитачи, организује се од 1925. године.

Извор: Олег Иванов, Борис Кавашкин, ТАСС

Главни циљ пионирских логора је било стварање идеолошки добро „поткованих“ чланова социјалистичког друштва и градитеља социјализма. Из тог разлога је много времена посвећивано идеолошкој делатности и „политичком информисању“. Па ипак, то није оно главно због чега се бивши пионири са толиком љубављу сећају логоровања.

Планирање дечјег летњег распута је у Совјетском Савезу било озбиљна ствар. Најбоља места за одмор деце били су пионирски логори, где су спорт и здравље увек били на првом месту. Свако јутро је почињало обавезном фискултуром на свежем ваздуху.
Извор: Соловјов, РИА Новости 

После туширања је било обавезно постројавање са подизањем пионирске заставе, па тек онда доручак. Крајем совјетског периода читава та процедура је третирана као досадна рутина.

Извор: Валериј Шустов, РИА Новости 

Пионири су често упућивани у колхозе. Ако је тамо требало брати јабуке, кајсије и остале укусне „стварчице“, онда то није схватано као посао него као задовољство, јер су деца могла уједно и да се наједу воћа.

Извор: ТАСС 

Права забава је почињала после доручка.

Извор: ТАСС

Одлазило се на реку или море, уз много игара и ћаскања са друговима, а све је било праћено неизбежним и уобичајеним дечијим несташлуцима.

Извор: Леонид Свердлов, ТАСС 

Понекад би екипа пионирског кампа била награђена за „пребачену норму“ у брању воћа, или за неки други успех, и онда им се пружала шанса за прави поход. То је могао бити одлазак у оближње планине или неки други кутак дивљине. Такве „екскурзије“ су уједно подразумевале да ће бар привремено бити збачени гвоздени окови дисциплине која је иначе владала у кампу.

Извор: Б. Корзин, РИА Новости 

Купање у кампу се увек одвијало по истом принципу, било да се логоровало крај реке, језера или мора. На одређеној дубини је постављана мрежа, и један инструктор је ту стајао у води. Други је стајао на обали и звиждуком пиштаљке давао знак деци да уђу у воду. Купање је било временски ограничено, а колико ће минута трајати зависило је од температуре ваздуха и воде. Други звиждук је значио да је време за излазак из воде, после чега је следила прозивка све деце. Инструктори нису баш уживали у купању, поготову онај који је дуго стајао у води. Они су имали велику одговорност јер су све време пазили да се деци нешто не догоди. Док су малишани ронили, прскали се и вриштали од одушевљења, одрасли су их непрекидно морали држати на оку. Из истих безбедносних разлога је после купања вршена прозивка.

Извор: Мирански, РИА Новости 

После купања се ишло на ручак, који су деца чекала са великим нестрпљењем. Пионири су се често жалили на једноличну и оскудну храну, али је јеловник у камповима био довољно добар за развој организма. Најпопуларније „ставке“ у менију су увек биле земичке и обичан хлеб, који је умео да „добије ноге“ ако неки несташко много огладни. 

Извор: Марк Редкин, РИА Новости

После ручка је следио „тихи час“, када је сваки пионир, независно од узраста, морао да легне у кревет и заспи. После буђења је била ужина – кисељ (напитак) или кефир са кексом, након чега су пионири добијали још једну „дозу“ спорта и разоноде. Оно најбоље је увек чувано за крај – после вечере је паљена логорска ватра око које се певало уз гитару, а понекад је организована и дискотека.

Извор: Владимир Веленгурин, ТАСС 

Логоровање је крунисала „краљевска ноћ“ када су пионири пастом за зубе шарали лица својих успаваних другова. Ујутру нико није хтео да иде кући и да остави своје нове другове, који су постали блиски као чланови породице. На растанку сузе, размена адреса и бројева телефона, уз обећања да ће једни другима писати и никада неће једни друге заборавити. Тешко је било одржавати контакт у доба када још није било интернета, а нарочито по повратку кући и међу старе школске другове. Па ипак, било је оних који су на логоровању стекли „друга до гроба“ са којим су наставили дружење.

Маргарита Линд,
Руска реч