Од Цигана до „пољских водоинсталатера"

У Европи паника: Парламентарна скупштина СЕ и свештенство, управа Врховног комесара УН за људска права и шеф Европског парламента, правобраниоци, јавност, медији разматрају протеривање циганских породица из Француске. Проблем је такође изнет на заседање Европског парламента. Али сада, када је та прича избила на европски ниво, биће је врло тешко решити, сматра заменик директора института за земље ЗНД, доктор историјских наука Владимир Жарихин:

Шта, у грозници бескрајног проширивања ЕУ није знала да у Румунији, Мађарској, Бугарској живи велики број Цигана, чији се начин живота не уклапа у европске стандарде? Зар унапред није било јасно да то може да постане болни проблем за Стару Европу? Или, како је говорио један велики политичар, главно је започети тучу, а после ћемо да видимо. И започели су. А сада реално постојећи проблем покушавају да реше најпримитивнијим путем. У чему је његова опасност? Почели су од Цигана, а сутра им се неће допасти начин живота исконског становништва Источне Европе... Албанаца, на пример, за које већ пишу да су извор криминала и трговине наркотицима, или Пољака, против којих су се, сетимо се, уротили у Францусој. Наводно, сада ће пољски водоинсталатери одузети наша радна места. Шта онда, да се протерају сви са свих места? Изгледа да Цигани нису изолована епизода новог европског живота. Незадовољство против дошљака се шири као болест. Већ је захваћена Француска, Холандија, Аустрија, Немачка, Италија...
 

Али неће ли ова расположења поткопати саму идеју Европе без граница?
 

Унутар Европе води се борба две тенденције: стварања некакве супердржаве са свим њеним атрибутима и тежња земаља да очувају национални и државни идентитет. Шеф Европског парламента Јежи Бузек, сам представник Источне Европе, инсистира: ако сте нас примили, сматрајте нас пуноправним члановима заједнице! А Стара Европа се осећа као метропола. Новајлије ЕУ за њу, као за било коју империју, представљају периферију. По мени, проблем Цигана је још једна појава ове противречности. А како је све одлично почело када су примљена Шпанија, Португалија и Грчка у ЕУ. Њих су прво, неколико година тобоже подизали до заједничког нивоа. Поргугалији су у те сврхе чак издвојили по два милиона евра дневно. Са истичним европљанима све је било другачије. Њих су укључили у ЕУ одједном, са свим унутрашњим проблемима. Зашто су пожурили? Одговор је прост: требало је журити, док се Русија, како се каже, не досети.. Наравно, нико тада није мислио о унутрашњем непријатељу, о порасту национализма, крајње десних расположења, која заиста могу да поткопају одличну идеју уједињене Европе.
 

Да ли ће високи европски умови наћи излаз из „циганског" ћорскокака?

Сада је у суштини пред њима такав избор. Или ће се створити општи просечни ниво за Источну и Западну Европу, која заједно са јефтином радном снагом стиче и гомилу проблема новајлија, нерешених приликом придруживања. Или ће се формирати типично империјални модел савеза, у којем за метрополу и периферију важе различити закони. Шта ће превладати, не знам. У једно сам уверен: депортација Цигана из Француске већ је одјекнула масовним незадовољством у државама ЕУ на националној основи.
 

И тачка у тој причи ће бити стављена не баш скоро, ако уопште буде постављена.