Пројект Набуко: виртуелна шанса да се уклопи у светску политику

Нафта и гас морају да помогну туркојезичним земљама да учврсте свој геополитички положај. Управо тако је председник Туркменије Гурбангули Бердимухамедов приликом сусрета у Истанбулу уз учешће шефова Азербајџана, Турске, Казахстана и Киргизије представио пројекте гасовода: Набуко за Европу и ТАПИ (Туркменија, Авганистан, Пакистан, Индија). Међутим, иза лепе реторике је била скривена испланирана акција популаризације.

Самит туркојезичних држава је идеално место за Туркменију да изјави о својој разноврсној енергетској политици. Приликом сусрета са шефом Азербајџана Илхамом Алијевим Гурбангули Бердимухамедов је уверио да Туркменија може да прихвати и Набуко, и ТАПИ. То годи партнерима у ЕУ, који планирају да граде гасовод из Каспијског мора преко Турске на рачун гаса из Туркменије и Азербајџана, тим пре што се тај пројекат свиђа и САД-у, јер заобилази Русију, а да не говоримо о пројекту ТАПИ, који САД активно лобирају да би показале – њихова опрерација у Авганистану резултира конкретном коришћу за тај регион.

Међутим, изгледа, у Истанбулу је Ашхабад поновио стару грешку јер се опет поставља питање – где ће он наћи толико гаса који је већ извађен.  Томе су окренути сви комерцијални, а не политизирани пројекти. Говоеи експерт Института земаља ЗНД Андреј Грозин.


У Туркменији има много гаса, али не толико да би биле задовољене потребе и Кине, и Русије, и Европе, и Пакистана, и Индије. Већина експерата, који се озбиљно баве проценама перспектива гасних токова,  мисли да је Набуко искључиво политички пројекат. Зашто Туркменија покушава да га подржи реторичким изјавама? То је посебно питање. Међутим, очит је покушај да се истакне што гласније. Иначе, то исто ради и Азербајџан. Друге половине 1990-х година закључивали су се такозвани пројекти века   у вези са гасним и нафтним залихама Азербајџана. Тада се много говорило да се регион Каспијског мора може претворити у нешто слично Персијском заливу. Политика је потисла научно знање. Данас  се исто  дешава и Туркменији.

Пројект Набуко је виртуелни јер све до сада нема уговорених извора гаса. Вишак туркменског гаса је настао због тога, што је због невероватно високе цене руски Гаспром четвороструко смањио његов увоз. Међутим, гас је одмах купила Кина, пруживши суседу уносан кредит. Остало је купио Иран. Што се тиче ТАПИ, изгледа да га чека иста судбина, као и гасовод Иран-Пакистан-Индија, куда су негови иницијатори својевремено позвали и Гаспром. Ти су пројекти веома политички рискантни због нестабилности у том региону. Они би тражили по  војну јединицу  за сваки километар ради њиховог очувања у случају изградње. Зато су изјаве Ашхабада о реализацији ТАПИ  пре свега политичка игра. Она може да у некој фази пружи дивиденде, а не може да помогне да се реално уклопи у светску политику и учвршћење положаја у том региону.