Британци: Ех, кад би и ми као Срби...

 Европа и свет и даље се чуде како једна тако мала земља као што је Србија има тако успешне спортисте. Сјајан резултат тенисера и пласман мушке репрезентације у финале Дејвис купа (противник ће бити Французи) натерао је многе новинаре који прате тенис и разноразне колумнисте да напишу коју реч о „феномену” званом српски тенис. 

На web страницама Еуроспорта објављен је чланак у којем се упоређују резултати Србије у тенису и Велике Британије. 

У уводној реченици пише да је шокантан пласман Србије у финале Дејвис купа једна од оних лепих прича за препричавање на крају године када се буде подвлачила црта, али и да би челнике британске тениске асоцијације (скраћеница је ЛТА) требало да буде стид када све то гледају. 

„У години у којој је репрезентација Велике Британије претрпела понижавајући пораз од Литваније, Србија, земља са седам милиона људи, до недавно није имала неку тениску историју о којој би се могло причати. Али, сада је на корак да освоји најзначајнији трофеј у тенису” , пише у коментару Еуроспорта. 

У чланку се додаје да се „не сме заборавити ни чињеница да поред постепеног напретка Дејвис куп тима, српски тенис има два женска бисера - Јелену Јанковић и Ану Ивановић, које спадају у светски врх ове игре”. 

За то време, пише у коментару, ЛТА (британска тениска асоцијација) наставља да расипа велике количине новца у у намери да створи шампионе, а Србија може да буде „поносна на своје хероје који су до врха дошли заиста тешким путем”. 

„Ратови су донели немаштину, није било новца да држава изгради тениске терене у доба када су њихове садашње тениске звезде биле на почецима. Српски тенисери и тенисерке морали су сами да се сналазе за локације на којима ће тренирати, па је тако Ана Ивановић радила у напуштеном и исушеном олимпијском базену”, истиче се у чланку. 

Још један кључни фактор успеха српских тенисера, оцењује се даље у тексту, јесте у томе што су и Новак Ђоковић и Јелена Јанковић и Ана Ивановић још као рани тинејџери отишли у свет и напорно радили, а то се у британској тениској историји није догодило. 

Можда им је управо тај прерани одлазак у иностранство очврснуо карактере и створио од њих „дебелокошце”, отпорне на ударце и кадре да се носе у јакој конкуренцији. 

У чланку се цитира једна ранија изјава Ане Ивановић из 2007. године: „Тих година (када смо ми тек почињали), сви су сматрали Србе лошим људима, такав је имиџ у светским медијима, и нигде нисмо били добродошли. Сећам се да су на сваком аеродрому Србе задржавали дуже од других тенисера. У свакој земљи смо морали да објашњавамо зашто смо дошли и шта ми ту радимо, а да не причам о проблемима са визама”. 

Еуроспорт истиче да је за успех у појединачним спортовима потребно много тога, а пре свега глад и жеља за успехом. „То је нешто што српски тенисери очигледно имају и то је нешто што недостаје огромном броју британских тенисера”, поентира аутор чланка. 

„Ту жељу српских тенисера могли сте да видите протеклог викенда у Београдској арени када је Дејвис куп репрезентација играла против Чешке а исто тако да чујете страствене навијаче који су дошли да бодре своје љубимце. Пламен патриотског поноса могао се осетити у том велелепном здању који је носио српске тенисере до победе. Чак и у оним тренуцима када је изгледало као да им је суђено да изгубе”. 

У чланку се посебно хвали игра јанка Типсаревића. 

„То бодрење помогло је Јанку Типсаревићу, који је надоградио своју игру на виши ниво, одолео је великом притиску због играња за своју земљу у одлучујућем мечу. Са друге стране, британски тенисери у Дејвис купу или чак на Вимблдону, који имају сличан притисак на својим плећима, не умеју да се изборе са њим. Дакле, шта би могла Британска тениска асоцијација да научи из српског успеха? вероватно не много, јер сав новац овог света не може да купи глад, жељу и страст коју су показали Срби протеклог викенда”. 

„Србије је посртала,борила се и презнојавала за свој успех. У Британији само чекамо да нас неко нахрани сребрном кашиком”, закључује се у коментару.