На драмској сцени први пут постављене бележнице Антона Чехова

На драмској сцени први пут су постављене Бележнице Антона Чехова. На сценско решење радних белешки писца одлучио се редитељ експериментатор Сергеј Женович и глумци московског Студија позоришне уметности.

Ова година, која је протекла у знаку 150-годишњице од рођења Антона Чехова, несумњиво је била рекордна по броју премијера према Чехову и о Чехову. Само у оквиру московског Чеховљевог фестивала било их је 24! При чему најразличитијих, понекад веома неочекиваних жанрова од модерног балета и циркуса до гала-концерта и безумне поворке! Чинило би се, публику више ништа не може да зачуди. Али Сергеј Женовач је то учинио.

Жанр представе он је одредио удва дела мерехљундије у пратњи оркестра. Мерехљундија је реч која се среће у Чеховљевим драмама, означава мирно расположење, сету. У основку поставке легле су бележнице Чехова, које се састоје од неповезаних фраза, посматрања, ироничних примедби, начињених у различито време и у разном расположењу. Писац их је користио затим као скуп мотива из којих могу израсти његова будућа дела, сматра Сергеј Женовач. То је својеврсна лабораторија писца и драматурга.

Позната је чињеница да је Антон Чехов радио без концепта. Он запише мисао, прочита и код њега се појављује лик приповетке. Он живи са њима 2-3 дана, говори редитељ. И то једино посматрање омогућава нам да схватимо ток његових мисли.

Идеја да се поставе четири бележнице Чехова на сцену примамљива је али опасна, јер оне нису целовито дело. Али редитељу мајсторски полази за руком да забавна презимена, ликове, уловљене дијалоге, парадоксалне ситауције преобрати у везану композицију. Види се чак известан сиже - то је свечани ручак. Истина, повод је нејасан: прослављање рођендана претвара се у даћу, затим свадбу. На покривеној веранди за дугим столом о љубави и смрти, безбразлуку и дрскости, смислу живота и приносима филозофирају неутешна удовица, важни јубилар, декадентна глуимца и ватрени младић, доктор, нежења, чиновник - свега двадесетак људи. У многима се препознају ликови Чеховљевих драма и прича. По мишљењу позоришног критичара Јелене Дјакове, редитељ је направио слику необичне лепоте од најједноставније руске свакодневице.

Оно што видимо на сцени необично је лепо, при чему та лепота израста из најобичнијих ствари: дрвени сто, јабуке, сјај чаша, чај, лан, батист и предивна осветљена млада лица. Уз то брбљање уз чај, уз торокање, уз то предивно провођење времена на јесењој веранди свет ће се у сваком тренутку срушити, али то нико не примећује.

Код Чехова се веселост и иронија на необичан начин спајају са меланхолијом, мизантропијом (грч. miseo, antophos - мржња према људима) и безизлазношћу. И представа је испала отшроумна, лака, али тужна. Посебно се нагло тон мења у финалу. Лије киша, и веранда са гостима који једу тоне на дну. А на крову се појављује нови лик. Он чита Чеховљеву приповетку Студент. Ова приповетка је јединствена у стваралачком наслеђу Чехова по својој преосветљеној интонацији, тврди позоришни критичар Марина Давидова.

Слика света у тој причи се на необичан начин подудара са оним што у уметности чини Женовач. Чехов каже да су свет и сам људски живот испуњени смислом. Писац скоро никада се није тако декларативно о томе изјашњавао (осим у финалном монологу Соње у Ујка Вањи, где јунакиња узвикује: Видећемо небо у дијамантима...). Пре је супротно, он све време у то сумња. И ова финална тачка врло је логична у стурктури представе.

О томе да ли је редитељу експеримент успео или не, још дуго ће спорити и критичари и публика. Али тешко да ће неко рећи да су Бележнице у Студији позоришне уметности Сергеја Женовача досадне: представа траје више од три сата и публика је гледа у једном даху.