Геј парада – Тадићева нада?

ИЗДАЈА УМЕСТО ЕГОИЗМА

Живели смо лоше током последње декаде 20. века, али то је ипак била цена каквог-таквог покушаја тадашње власти да заштити интересе српског народа. Проблем је што, недовољно одлучна и национално посвећена, у томе није успела, и што је и те како била спремна да се, ради сопственог опстанка, поиграва са судбином нашег народа и његовим територијама. У томе је толико далеко ишла да и сада слободно могу да кажем да је била саможива. Време не може да одстрани баш све флеке. Но, за ове данашње, такође мирне душе, могу да кажем да су непосредно запливали издајничким водама.

Од 5. октобра, услед погрешне процене да је непријатељство према Србији било мотивисано лично-партијским а не геополитичким мотивима, српско друштво, а не само политичари, било је спремно да учини много тога што је од нас тражио Запад. Мислили смо да можемо да купимо његову љубав, и добијемо место у ЕУ које ће нам осигурати бољи живот. Уз то, да ћемо у сарадњи, ако већ нисмо могли пружајући отпор, да реализујемо бар нешто од наших националних стремљења.

Шта смо добили вођењем такве политике? Уништену војску. Огромне дугове. Пад индустријске производње. Метастазу америчког идеолошког апарата у Србији (медија, НВО). Индоктринацију тзв. евроатлантским вредностима. Ниподаштавање српске традиције и патриотизма. Све у свему, постепено је разорено све оно што једној земљи омогућава да штити своје интересе (војни капацитети, ако је потребно у националним оквирима одржива привреда, национални полет), и она је добијала вид колонијалног поседа оних који су на њу извршили агресију 1999. године.

Део некадашњег ДОС-а у томе је учествовао имајући исте заблуде као и многи „обични“ Срби, а део по задатку да што више ослаби земљу. Тај сој сада влада Србијом. Они су свесни у какво стање је, умногоме захваљујући њима, земља доведена, али исто тако добро знају шта њихови ментори желе да виде на крају баладе. А желе Србију која је потпуно дигла руке од Косова, прихватила да се изнутра устроји у складу са њиховом вољом (опсежна децентрализација са елементима федерализма), ускратила чак и садашњу метиљаву подршку Републици Српској и, коначно, нескривено кренула у НАТО, усвојила тзв. евроатлантске вредности.

Док се ти услови не испуне, или бар не кренемо у том правцу тако да је јасно да више нема повратка, Србија неће добити одговарајућу подршку. Наравно, не за развој или да нама на дугорочно одрживим основама буде боље, већ да буре држи воду док „мајстори“ не оду. Другим речима, да садашњи режим (можда појачан „реформисаним радикалима“ који су постали „напредни“) продужи свој опстанак до, отприлике, 2016. године, када ће, из озбиљних анализа то произилази, Србија вероватно банкротирати. Но, до тада још може да се обезбеди доста власти и са њом повезане сласти. А онда наши владари могу да се преселе на Хаваје или Монако, да са даљине гледају мутљаг у коме су нас оставили.

Али да би обезбедили егзистенцију на топлим морима, наши властодршци су свесни да овде морају да до краја обаве поверене задатке. Дужни су да допринесу да на српском делу Балкана буде заокружен евроатлантски поредак. А када он до краја заживи, у Вашингтону се надају, наћи ће се неки други сатрапи – млађи и фанатично одани мондијалистичкој докритни – да замене садашње опортунисте, који ће се до средине деценије уморити. А ту ће бити и НАТО трупе да од гладног и кивног народа бране имовину мултинационалних компанија и наших малобројних припадника „златне милијарде“, чија срећа је у фокусу деловања градитеља „Новог светског поретка“. Но, где је у свему томе тзв. геј-парада?

КОСОВО ЗА ХОМСЕКСУАЛИЗОВАНО ДРУШТВО

Нема потребе сада да причам о вредносном карактеру евроатлантског света, чији део официјелни Београд жели да постанемо, па нам отуда намеће и тамошње базичне идеолошке постулате. Нема потребе ни да говоримо о друштвеној атомизацији и разарању традиције – у чему значајну улогу има и распростирање хомосексуализма – као погодним основама за владање у неототалитарним системским оквирима. Све то углавном знамо, а уз то је и сувише апстрактно. Бавићемо се оним што се сада дешава око нас.

Поред тога што генерално мора да испуни „геј услов“ за европске интеграције, режим хитно мора да, на начин који задовољава Вашингтон, разреши косовски чвор. Како је пре отприлике два месеца рекао Тадићев гуру, Драгољуб Мићуновић, нема нама пута у ЕУ – што не значи и уласка у ту Унију, јер ићи неким путем не значи и стићи на крајњу дестинацију – без завршетка сарадње са Хагом и нормализације односа са Косовом. А без, макар и мрвица, из европских фондова, нема нашем режиму опстанка. Зато је спреман да уради било шта.

Власт сада усиљеним темпом обавља други део прљавог посла. Пошто је, повлачењем резолуције коју је самостално поднела Генералној скупштини УН, одустала од инсистирања на неприхватљивости једностране сецесије и захтева за новим статусним преговорима, спрема се да у октобру отпочне нови преговарачки циклус по вашингтонско-бриселским правилима. Шеф дипломатије ЕУ, Кетрин Ештон, у наредним данима са европским партнерима треба да усагласи јединствен приступ будућем дијалогу, и да са бриселски експертским тимом састави списак тема које неће одбити ниједна страна. Јасно је које су то теме: оне везане за транспорт, енергетику, трговину, итд. Но, у следећој фази на дневни ред ће доћи и слободно кретање широм Србије возила и људи са косовским таблицама, пасошима, личним картама, али и признавање тамошњих школских и факултетских диплома.

Све у свему, у октобру 2010. године, када почињу нови преговори, Србија убрзава кретање ка фактичком признавању тзв. косовске државности. Американцима више од тога и не треба. Није им битно да ли ће Београд сутра имати амбасадора у Приштини, већ је важно да не омета функционисање Косова као државе, пардон међународно афирмисаног НАТО протектората. Нус ефекат тога биће и нови талас међународних признања, као и постепено-асиметрично довођење Срба на КиМ под јурисдикцију Приштине. Мало по мало оно што ми с правом сматрамо квазидржавом, и што свакако формално нећемо признати, у многоме и захваљујући помоћи наше власти, треба да постане таман онолико држава колико је то и Србија (што значи евроатлантска колонија са државном формом).

Да би се то десило, односно да би преговарачки процес који до тога треба да доведе, сада неспутано почео, режим мора да преусмери пажњу народа. Власт је свесна да је српски народ, ма колико деловао апатично и био опијен лажном евроунијатском надом, ипак непредвидљив. Никада се потпуно не зна како ће реаговати када ни режимска пропагандна машинерија више не буде могла да сакрије да је суштински прихваћена независност Косова.

Многе власти су током нешто више од двадесет година пале на питању Косова, ма колико се тврдило да нашем народу оно није баш много битно. На страну испитивања јавног мнења и жеље да се боље живи, и даље у њему, ма колико потискиван и гашен, тиња видовдански пламен. И режим се прибојава – иако рачуна да се тако нешто неће десити – да у неком тренутку он може да букне. Уз то, свет се у геополитичком и економском погледу мења, па је све нејасније шта носи будућност. Нико ко почини оно зашта значајан део Срба и наших пријатеља у свету сматра да је издаја неће моћи сасвим мирно да спава. Коначно, историју је још теже преварити него људе. На основу искуства тоталитарних системима 20. века, наши властодршци су, вероватно, то схватили.

СРПСКА КРВ ЗА ЕУ ФОНДОВЕ

Из наведених разлога, режим је стварао привид, и покушава да настави и даље то да ради, да покушава да уради све што може како би одбранио КиМ, али да при томе води рачуна да не угрози „европску шансу“ нашег народа, тј. „могућност“ да он релативно брзо уз помоћ ЕУ почне да живи боље, па стога, изложен ударима „Империје“, наводно попушта како штета не би била већа од користи. И с друге стране, да усваја многа евроатлантска решења, не зато што су му баш мила (што је тачно), већ да би тако, наводно, нама а не себи купио карту за бољи живот. На тај начин настоји да оправда одржавање тзв. геј параде. А њу ће покушати да искористи како би олакшао процес обављања завршних радова у вези са препуштањем Косова.

Режим се изгледа нада – да ће ове године бити крвава геј парада. Несумњиво зна какав ризик изазива када напаћеном и пониженом народу – чији сви припадници, и поред испирања мозга од стране режимских пропагандних магова, ипак још нису изгубили понос – у тренутку док интензивира поткопавање територијалног интегритета земље, форсирано намеће одржавање хомосексуалне феште. Док нам отимају Косово није време ни за какве карневале, а камоли за оно зашта већина Срба мисли да је скарадно. Ипак, власт баш то намеће.

Наполеонов министар полиције Жозеф Фуше тврдио је да крв која се пролије негде у „комшилуку“ најбоље преусмерава пажњу народа са великих тема (ратних пораза, економских криза). Дошло је време да наша власт, фактички, заокружи нарушавање територијалног интегритета земље. Да не би рескирала да то по њу изазове непријатне последице, стиче се утисак, спремна је да поводом тзв. геј параде испровоцира сукобе на београдским улицама, и да пролије доста крви грађана револтираних јавном и масовном манифестацијом хомосексуализма. Тако би једним ударцем убила две муве. У условима медијске окупације и пропагандне хипнотисаности великог дела народа, косовска издаја би дошла у други план. Уз то, апатичан народ би био застрашен. То би, власт се нада, била гаранција њеног опстанка током неколико наредних година. Беда и друге недаће ипак избледе у судару са страхом.

За бескрупулозну власт, какву имамо, ништа није свето. Ни држава, ни нација, ни вера, ни морал, ни омладина. Ради својих интереса спремна је да жртвује њене животе. У складу са тим, сада не само да призива, већ и изазива несрећу. Геј парада, са свим ризиком који носи – за њу је пре свега солидна шанса да обезбеди предуслове да влада током наредних неколико година. Геј парада, иако је и сама по себи битна, ипак је пре свега застор за друга (не)дела која врши власт. И на њих морамо да се усредсредимо, а одржавање тзв. геј параде само треба да нам буде добар полигон за то. Она је симбол разарања државе, нације и традиције, али ипак није узрок свега тога. И без ње се Србија и Српство развлаче и тлаче.

СПАСОНОСНА МОЋ ПАМЋЕЊА

Да тај процес не би трајао док све наше животне снаге не буду истрошене, а држава до краја распродата и распарчана, не дозволимо да нам режим преусмери пажњу. Успротивимо му се због свега онога што чини поводом геј параде, али не допустимо да она дође у први план. И да је спречимо нећемо спасти државу, а ако се усредсредимо на режим који је разара, чак иако сада то не успемо, спречићемо да геј манифестације постану део наше свакодневице, односно онемогућићемо дубинску евроатлантску хомосексуализацију нашег друштва.

И још нешто: памтимо. Ми смо народ кратког памћења. Свашта заборављамо па и опраштамо. Ако се деси да београдским улицама 10. октобра потече крв – у прилог чега режим изгледа ради – не смемо да заборавимо ко је за то крив. Упорно морамо да инсистирамо на одговорности, како политичкој тако и индивидуално-кривичној, оних који ће стајати иза гашења живота припадника нације која и тако изумире. „Заклела се земља рају да се тајне знају“, па се тако већ назире и она која стоји иза тзв. геј параде. А нек се зна и то да ће правда стићи моћнике и њихове извршиоце који данас мисле да ради своје власти и користи могу да раде било шта, укључујући и то да перу београдске улице крвљу. Ми знам шта је истина, а како рече енглески политичар Дизраели: „Правда је истина у акцији“. Нек нико не мисли да су Срби заспали сном вечним. Пре или касније, историја нас томе учи, пробудиће се и тада ће они који се сада играју са судбином овог народа и његове омладине, на својој кожи осетити последице (не)дела које данас чине, односно спремају се да у још суровијем виду учине.

Карађорђе је с правом тврдио: „Правда држи земљу и градове, правда држи а неправда руши“. А ко руши своју земљу, и своје градове, и убија грађане неспремне да посматрају морални суноврат друштва, тај разара и своју будућност. Нек о томе размисли Борис Тадић пре него што се одлучи да реализује оно што са својим сарадницима смера за 10. октобар. И нек, док за то још има времена, ускрати своју подршку организовању тзв. геј параде, што другим речима значи: да ту манифестацију откаже. Ма колико мислио да је она у његовом интересу, нек се не заварава, није тако. Све што ради, пре или касније, обиће му се о главу. А сада говоримо о могућем губитку људских живота (и државне територије) а не о обичним злоупотребама, на које смо већ навикли. Крв нећемо опростити.