Од секса до пендрека

Одавно је већ примећено да се политичке дебате код Срба не могу водити смирено и логично већ да увек избија дубока балканска страст за политиком из које следе поделе, а одатле не ретко и сукоби. Последња јавна расправа која се води у штампи и на интернету, и која прети да се излије на улице већ 10. октобра за повод има саму страст, ону примарну, еротску. Наиме, за тај дан заказана је поворка хомосексуалаца у центру Београда, под међународним слоганом „Парада поноса". А да расправа не буде једноставна, у њу су умешани сви, од власти до опозиције, левичара и десничара, моралиста и космополита, Цркве и атеиста. Понекад се огласе и хомосексуалци. Будући да раније параде нису биле успешне, ове године српске власти су се активно ангажовале на овом питању, трудећи се да и ову тековину „модерности" и „европеизације" што пре виде на улицама престонице.
 

Када је реч о законитости параде ситуација је потпуно јасна. Држава Србија гарантује сексуалне слободе грађанима и ограничава их само узрастом и добровољношћу. Самим тим јавно испољавање хомосексуализма није кажњиво. Истина, у директној вези са овим питањем стоји забрана вређања јавног морала, на пример кажњиво је свући се до голе коже и тако отићи у шетњу градом. Управо ова тачка је основа за жалбе свих оних који се паради противе.
 

Иако је морал у Србији реалативизован последњих деценија он ипак постоји, а сва истраживања показују да већина грађана не подржава организовање овакве манифестације. Сваком остаје за право да овакав суд већине прихвати као исправан или да га осуђује као назадан и застарео, он постоји као чињеница и не може се игнорисати. Српске власти, међутим, не само да не прихватају моралне погледе становника који су их изабрали, него се својски труде да их промене. Сваке године пажљиви посматрач може да примети како се из државне касе сливају милиони динара у пројекте геј покрета и како медији под утицајем власти пропагирају хомосексуалне слободе. И то у земљи која нема пара за ефикасну противградну заштиту или за повећање плата учитељима и лекарима. Ипак, ни овакав избор није нелегитиман докле год се завршни рачун буџета усваја у Скупштини, а народ на изборима не осуђује политику власти. Али последњих дана власти су отишле корак даље, примениле су снагу репресивног апарата. Хаџи Андреј Милић, вођа десничарске организације „Гарда цара Лазара", ухапшен је јер су откривене његове претеће поруке на Фејсбуку упућене учесницима параде. Догађај би остао непримећен да Милић није оптужен за, ни мање ни више, „подривање уставног поретка". Тиме је доспео у ранг непријатеља државе број 1, у истом нивоу са рецимо Хашимом Тачијем и осталима који остварују пројекат отцепљења дела државе. Цео случај делује као примена претеране силе од стране власти јер је у Србији уставни поредак одавно апстрактан појам. Узмимо као пример бившег министра правде, а сада блиског сарадника власти, који је јавно говорио да Устав није Свето писмо. Политика председника Тадића у вези са Косовом и Метохијом се само крајњим натезањем може довести у оквире Устава. Професор Правног факултета у Крагујевцу, Иван Чулаковић, није оптужен за подривање уставног поретка иако је постао судија Уставног суда Косова. Држава га терети само за примање мита. Па како је то онда Хаџи Андреј Милић успео да угрози Србију?
 

Објашњење поступака власти лежи у идеологији и политици. Успешно организовање параде у Београду требало би, барем у нечијим идеолошким конструкцијама, да буде кључни доказ да је Србија спремна да пригрли „европске вредности" и да се прикључи Европској унији. Стога је хапшење вође „Гарде цара Лазара",  под оваквом оптужбом, снажна порука за све оне који би можда могли да омету пут у Европу. Други мотив је политички. У земљи са огромним бројем незапослених и у тешким социјалним проблемима јесен уме да буде прилично бурна. Кад се томе додају наступајући преговори са косовским Албанцима јасно је да је свако скретање пажње јавности крајње добродошло. Јер све до краја октобра у Србији ће се највише причати о паради. Косово и економија одлазе у други план.