Кориjени геноцида

Корисно jе сетити се и фрањевачког "поjављивања Госпе" у Међугорjу, 1981. године, четрдесет година од почетка првог хрватског сецесионистичког рата ( у оквиру и под окриљем Другог светског рата), као и десет година пре другог сецесионистичког рата на истом тлу и са истим локалним фронтовима - под окриљем, као што jе познато, прво Немачке и Ватикана а потом и осталих "НAТО-демократиjа".

И за необавештене ово "поjављивање Госпе" ниjе никаква неукусна шала и никакво первертирање (изопачавање) основног људског и верског пиjетета, већ jош jедна вредна индициjа, колико jе и усташка традициjа (овде - на примеру бх. фрањеваца) део jедног непревидивог каузалног (узрочног) ланца у историjи Хрватске и Балкана.

У области Међугорjа постоjи, од краjа 16. века српски манастир Житомислић а од 1937. године, у његовоj близини, и велики фрањевачки манастир Широки Бриjег. Усташе долазе већ 24. jуна 1941. године, хапсе, муче и убиjаjу свих седам српских монаха из Житомислића. Нешто касниjе, у непосредноj близини, усташе убиjаjу преко 3.000 српских мушкараца, жена и деце. Jедан од истакнутих хрватских учесника овог покоља jе и Мате Иванковић, из ближе околине.

Тврдње "видовите" дjеце

На таj исти дан, четрдесет година касниjе, тврди шесторо хрватске деце да им се на том истом месту указала Маjка Божиjа, што одмах потврђуjе и њихов духовни старатељ, фрањевачки фратар Марко Зовко, а главни сведок и говорник ове групе "видовите" деце jе унука поменутог усташког масовног убице Мате Иванковића. Маjка Божиjа jе, како фрањевци и деца тврде, и говорила деци, нпр. 1. марта 1984. године: "Из посебних разлога, jа сам изабрала ову парохиjу (...) и желим да jе водим..."

Иако ово "поjављивање Госпе" ниjе признато од стране званичне цркве, иако 1990. године ватикански кардинал Ратзингер (данас папа Бенедикт ЏВИ) забрањуjе ходочашће у Међугорjе - поред осталог и jер се Маjка Божиjа у своjим "порукама" "... умешала, у корист фрањеваца, у jедну свађу између фрањеваца и мирног клира, између фратара и свештенства..." захваљуjући девизном приливу од стране око десет милиона ходочасника и туриста годишње, ова област jе економски процветала.

Наравно да jе бласфемично (богохулно) чак и помислити, да се име Маjке Божиjе злоупотребљава у привредне и туристичке сврхе. Наравно да jе патолошки, чак и претпоставити да су речи, приписане Маjци Божиjоj"... из посебних разлога, jа сам изабрала ову парохиjу (...) и желим да jе водим...", у намерноj вези са усташким крвавим пиром над православним Србима од пре четрдесет година. Наравно да jе перверзно и трагично, да милиони хришћанских католичких верника из читавог света ходочасте, у очекивању Божиjе светлости и милости, на место злочиначког масовног убиства преко 3.000 Срба и седам православних монаха. Наравно да jе и помисао, да jе Маjка Божиjа "изабрала" унуку jедног од усташких убица, да преноси њене речи, jедна неморална апологетика усташтва и jедно стравично и нељудско подругивање жртвама.

Међутим, хрватски римокатолички клир jе имао jедан врло своjствени начин, како нам потврђуjу њихови сопствени историjски извори, да и у усташко време искаже своjе веровање и поштовање Маjке Божиjе. Тако се хрватским верницима обзнањуjе већ месец дана по прокламовању НДХ:

"Изнад наше младе и слободне Хрватске се поjавила слика дjевичанске Маjке Божиjе, као знак на небу. Дjевица долази да посjети своjу Хрватску. Она жели, у своjоj материнскоj одjећи, да види поново рођене у Хрватскоj, управо при хиљадугодишњем jубилеjу католичанства у Хрватскоj. Она се поново спушта на заставу наше слободе, да би заузела своjе старо мjесто (...) Хрватска Бога и Мариjе, из старих времена, поново jе настала..."

Ово глорификовање "изабраног хрватског народа" и, истовремено, црквено легитимисање усташког преузимања власти, можда би се на самом почетку НДХ - иако jе геноцид, како сведоче броjни (не-српски) очевици, већ био у пуном jеку - jош некако и дало обjаснити традиционалном симбиозом верско-клерикалне и патриотско-политичке горљивости хрватског клира. Како, међутим, обjаснити вест из истих католичких новина, од септембра исте године: "И поново се, на источном немачком фронту, такође бори и Маjка Божиjа за фашизам!"

Вариjанте "лажи о Aушвицу"

Све вариjанте "лажи о Aушвицу", несумњиво, не говоре у првоj линиjи о ономе, шта заступаjу већ о онима, коjи их заступаjу. Од почетка XX века, наиме, позната jе и врло присутна промена парадигме у философиjи jезика. То значи - нисмо ми ти, коjи разлажемо и тумачимо jезик (реч, слово, изражену мисао, став, хипотезу), већ jе jезик таj, коjи разлаже и образлаже нас.

Штета, да ова врста "лаж о Aушвицу-научника" jош ниjе открила макар Мартина Хаjдегера, мада jе питање да ли би их и то - ако не већ хуманистички морал, кад већ ниjе хришћанска етика - навело да прво размисле о духовном сиромаштву сваке семантичке демагогиjе а тек потом говоре, односно пишу. Jер, идеологиjа и политика су, очигледно, много снажниjи мотиви од жеље за тражењем и утврђивањем истине.

То потврђуjу и актуелни интелектуални наследници поменутих хрватских протагониста балканске верзиjе "лажи о Aушвицу". Постоjала jе, додуше, нада да ће после успешне хрватске сецесиjе у последњоj децениjи XX века и jош успешниjег "етничког чишћења" ове наjновиjе хрватске независне државе од Срба (чиме jе сигурно, испуњен сан Aнте Павелића и његових следбеника али и ноленс воленс и завет хрватског бискупа Штадлера из 1900. године - у односу на потребу наjвећих напора, да у Хрватскоj живе само католички и хрватски "Христови праведници"), можда доћи до смирениjег, обjективниjег и храбриjег опхођења са историjском истином. То, нажалост, jош увек ниjе случаj. Напротив.