Руска уметност у Србији

Снажно  појављивање Русије на балканском хоризонту, афирмисање  њеног имена међу православним народима, обично се повезује са чисто политичким пословима.  Међутим, у веома сложеном процесу сарадње словенских земаља своју улогу играла је уметност у њеним религиозним  облицима и испољавањима.   Ширење  у Русији стила барока у различитим областима и сферама уметничког стваралаштва (1) повукло је за собом и његово појављивање на Балкану, што се  запажа у  декоративној пластици храмова, олтара, унутрашњег уређења православних цркава на територији Аустрије и Мађарске (2).
 

Нарочито је  приметна веза са црквеном уметношћу на Украјини, поред осталог у композицији иконостаса. Свакако да је та сличност условљена како  школовањем балканских изографа у Русији, тако и  делатношћу њихове сабраће у послу у словенским земљама.
 

У првом случају можемо навести име Димитрија Бачевића, чије је стваралаштво прожето црквеним бароком у српској варијанти. Према неким подацима, он је био ученик Васе Отојића, уметника из Новог Сада. Могуће је  да се Бачевић школовао у Русији, или код неког од руских сликара, који су се налазили у Аустрији. Познати су многи иконостаси, које је он  створио. На пример, иконостас у цркви св. Николе у Земуну (без престолних икона) (1762. г.), који је осликан заједно са Димитријем Поповићем; иконостас у цркви у Крушедолу (1763. г.) и иконостас у манстиру Беочин (без престолних икона) (1765.г.), који је створен у сарадњи са Теодором Крачуном; иконостаси у цркви Сарваш у близини Осијека (1766.г.) и Горњој цркви у Сремским Карловцима (1769.г.)  Међу иконама које је он  створио познате су:  икона св.Јована Претече (1763.г.) у манастиру Ковиљ, светомученика Кирика и Јулите (1766.г.) у манастиру Бешеново и глава Спаситеља (налази се у Народном музеју Београда) (1). Навешћу још име монаха Рафаила (Георгиј Момчиловић).  У другој половини XIX века митрополит Михаил, познати русофил,  послао га је по окончању двогодишњег стажирања у Риму на  четири године у Москву ради  усавршавања у иконопису и сликарству. Вештина овог талентованог изографа исказана је у иконостасима  које је израдио у таквим крупним манастирима као што су Доњи Ковиљ, Раковица и црква Ружица у Београду (3).
 

У другом случају биће речи о кијевском иконописцу, „племенитом господину Јову Васиљевићу“ – на руском – Ивану Васиљевићу – дворском сликару карловачког Патријарха Арсенија IV. По мишљењу српског истраживача Павла Васића, престолне иконе у манастиру  Крушедол (1744.г.), манастиру Бођани (1747.г.) и, могуће је,  зидне слике у сарадњи са Васом Остојићем у предворју Крушедолског манастира,  припадају кисту руског уметника.  Фигуре српских владара на тим фрескама приказане су у свечаним одорама, које имају много штошта заједничког са руском црквеном одеждом. Композиција портрета подсећа на одговарајуће фреске Ипатјевског манастира. (4)
 

У суштини, о нашим уметницима не зна се много, више се зна о иконама и црквеним предметима које су поклањали руски манастири и цркве. На пример, 1869.године московски   грађани су  даровали  „у знак хиљадугодишње успомене на св. Кирила, просветитеља словенских народа... предмете, ризницу, иконе и  богослужбене књиге  православним црквама у Босни  и четири иконе у рамовима и  драгоцене ризе“ (5)
 

Безусловно да је помоћ православном становништву у Босни могла бити и разноврснија.  Међутим,  боравак руских изографа на тим просторима био је скопчан са опасношћу по њихов живот, па су зато у Русији одлучили да неопходну црквену опремну, иконе и остало, дарују. Аутор овог чланка је посетио црквене музеје, као на пример у Цетињском манастиру,  и може потврдити традиционалну тезу о непрекидном процесу даровања балканским истоверницима  различите црквене опреме  и веома вредних икона, који је трајао  вековима.
 

Чинило се да ће догађаји XX века  на дуже време  потиснути на периферију тему руске црквене уметности на Балкану. Међутим,  историја је демантовала ту претпоставку.
 

Српска  православна црква, чији храмови су веома страдали у ратном вихору, од „зуба времена“ и после револуције почетком XX  века, осећала је  императивну потребу за изографима, који су у стању да обнове изгубљене ризнице. Својих мајстора је очигледно мањкало: храмова који су захтевали рестаурацију, било је кудикамо више.
 

И овде се, ако је умесно употребити термин  „у прави час“, појавила могућност да се ангажују Руси, чак и они који немају одговарајуће образовање, али  умеју, грубо говорећи, да држе кист у рукама.  Не цени се диплома, него вештина.
 

Руски храм св. Тројице, подигнут 1924. године, био је један од првих храмова у коме су окушали своје снаге на његовом украшавању  нови житељи краљевине.  Приметио бих да је у храму била смештена чудотворна икона Курске  Богородице. Тамо је чувано преко двеста војних застава, које су официри са југа Русије изнели, а које потичу из времена Отаџбинског рата 1812. године и руско-турских ратова. 1929. године у јужном делу храма нашао је своје  вечито почивалиште преминули 1928. године у Бриселу генерал П.Н. Врангел. Храстови иконостас је рад пуковника  А.П.Редкина (Ређкина) и других уметника – резбара. Прве иконе сликао је Михаил Сергејевич Путјањин. Потом – много година касније – будући архиепископ Антониј (Андреј Георгијевич Бартошевич; 1910-1993).
 

Ево нешто из биографије овог изванредног јерарха. Он је рођен у дворјанској породици у Санкт Петербургу. 1924. године  са породицом је најпре отишао у Немачку, затим у Краљевину СХС. 1931. године завршио је  Прву руско-српску гимназију. Након три године школовања на техничком факултету Београдског универзитета прешао је на Богословски факултет, који је завршио 1939. године. 1941. године примио је монашки постриг. Од фебруара 1942. године Бартошевич је постао законоучитељ у кадетском корпусу у Белој Цркви. Септембра 1944. године  је прешао у цркву св. Тројице у Београду. Осликао је  низ икона, поред осталих, „Силазак у пакао“, апостола Јована Богослова. 1945. године, за време доласка у Београд црквене делегације из Москве на челу са епископом Сергијем (Лариним), он је одређен за комуникацију са Московском Патријаршијом. (Као што је познато, Руска православна црква у иностранству, у чијем је саставу била и парохија у Југославији, налазила се изван канонског комуницирања са Московском патријаршијом) (6). Надао се да ће се вратити у Отаџбину.
 

Парохијско руководство препоручило је Патријарху Алексију Првом да  искористи његов таленат сликара за организацију школе за обуку домаћих изографа.  Међутим, пристанак није добијен: питање није решавала Патријаршија, већ „компетентни органи“. 1949. године он је отишао у Швајцарску, потом је служио у парохијама у Француској, Белгији, Холандији и Луксембургу. Своје мајсторство иконописца потврдио је радећи на иконостасу православне цркве у Салцбургу. 1957. године хиротонисан је у епископа. Од 1965. године је архиепископ Женевски и Западно-Европски. (7).
 

Са руским храмом св. Тројице повезано је и име изванредног изографа Пимена Максимовича Софронова (9.09.1898, село Тихотка у Псковској губернији . 16.05.1973. Мелвил, Лонг-Ајленд, (САД). Његова судбина је  изузетно занимљиова. Он је био толико талентован ученик староверца Гаврила Јефимовича Фролова, да су убрзо они приступили заједничком стварању икона, осликавању  и рестаурирању цркава.  Потом је уследио самостални рад, своја радионица и своји ученици у Риги, у коју га је позвао староверски кружок „Чувар старине“. Одлазио је у Белгију, Француску и Чехословачку, где је  предавао, организовао курсеве древноруског сликарства и рестаурирао иконе. (8).
 

Године 1934. дошао је у Југославију, где  његово име, уосталом као и у многим земљама света, знају и поштују. „Софронов је, - како је истицао један од поштовалаца његовог стваралаштва, -  постао у неку руку посредник између религиозног сликарства Русије, Србије и Бугарске. Он као да је укрштао вишевековне традиције религиозне уметности тих народа, поставивши себи циљ да препороди византијске и старословенске традиције у новим временима“ (9).
 

Он је  осликао и рестаурирао низ икона за руске, украјинске, бугарске, српске и грчке цркве. За поменути Свето-Троицки храм он је  створио неколико икона – од св. Георгија и Покрова Свете Богородице, а такође лик Аксајске Богомајке, насликан поводом педесетогодишњице свештеништва Владике Јекатеринославског Гермогена (Максимова) (10).
 

Треба подсетити да је он био и руководилац иконописне школе у манастиру Раковица. Отворена на иницијативу Патријарха Српског и архиепископа Београдског Варнаве, школа је  функционисала од 1934. до 1937. године, али је запуштена након смрти свог покровитеља.
 

Међу њеним полазницима били су Руси, на пример, Борис Шаповалов (иконостас за цркву на Сушаку), Срби – Наум Андрић (иконостаси, иконе, фреске  у различитим црквама и манастирима, на пример, икона св. Саве у Карловачкој саборбној цркви, зидне слике у манастиру Миљково); Богдан Маљугић и Слободан Павловић (иконостас за манастир Горњак); Гавро  Бошковић (Бошковски) из Скопја (иконостас за цркву у Лепосавићу на Ибру (11).
 

Учили су код чувеног учитеља и игуман Тадеј Штрбуловић, Александар Јовановић, Александар Казанов, Анатолиј Крилов, Божидар Живковић, Здравко Блажић, Варнава Шчербан, Владимир Јаков, Васа Станисављевић, Димитрије Мернић, Коста Трајковић, Милосав Јовић, Максим Сандовић, Павле Матић.
 

Историја  нам је сачувала њихова имена, али њихове будуће судбине и стваралаштво за сада су ми непознати: потребно је обавити обимно истраживање, пре свега у црквеним и државним архивама Србије и Македоније.

НАСТАВАК СЛЕДИ

(1) Види. Сазонова Л. И. Поезия руског барока. М., 1991.

(2) Васић П. Црквена уметност код срба у XVIIIи XIXвеку. С. 338.

(3)Исто.  С. 341.

(4) Мирковић Л., Здравковић И. Манастир Бођани. Београд. 1952. С. 78–79.

(5) Васић П. Црквена уметност код срба у XVIIIи XIXвеку. С. 340.

(6) Ослободилачка борба народа  Босне и Херцеговине и Русије,1865–1875. Документи. М., 1988. С. 161–162.

(7) Види детаљније: Косик В. И. Руска ЦрквауЈугославији(20–40 гг. XXвека. М., 2000.

(8) Види детаљније: исто. С. 164–165, 226; Колунџић Д. Црквено сликарство од 1920 до 1970 године. Српска Православна Црква 1920–1970 // Споменица о 50-годишњици васпостављања српске Патриаршиjе. Београд, 1971. С. 388.

(9) Несговоров А.Уметници// Руски американац. № 21, 1997. С. 144.

(10) Завалишин Вјач.Најбољи иконописацџ нашег доба(Поводом педесетогодишљице од смрти Пимена Софронова) // Рускипрепород. Нјујорк -Москва – Париз. 1980. № 12. С. 182.

(11) Тарасјев А.В.  Сећања(Архив аутора).

Виктор Косик,