Сукоб декана и професора на Правном факултету у Подгорици

Случај тзв Суда Части који се на подгоричком Правном факултету читаву годину није састајао покренуо је питање да ли те инстутуције које би требало да се баве моралним аспектом одговорности код нас уопште функционишу или је њихова улога формалне природе.

Суд части црногорског Универзитета, како је саопштено поводом актуелног сукоба декана правног факултета Ранка Мујовића и професора Милана Поповића није се састајао годину. Изостале су одлуке тог тијела чија је функција да се бави моралном одговорношћу и повредама академске етике.

Према ријечима Станка Марића из Црногорског удружења правника то је још један показатељ да су судови части, тамо гдје постоје, фасадне а не функционалне институције.

"Прво, да би постоја Суд части у том суду морају да буду независни, професионални и крајње одговорни људи, а не они који опструирају и који се баве политиком. Чујем, читам из новина, да су припадници одређене политичке групације а такви не заслужују да буду у Суду части јер не могу да доносе такве одлуке, да ли је нешто часно или није када се и сами тако понашају", каже Марић.

Далиборка Уљаревић из Центра за грађанско образовање такође сматра да су судови части мртво слово на папиру и да институт моралне одговорности код нас практично не постоји.
Институт моралне одговорности код нас не постоји или се врло инцидентно јавља, а оно што треба све посебно да нас забрине јесте стање на Универзитету Црне Горе.

"Судови части и етички кодекси на којима се они заснивају представљају механизам који даје своје учинке у друштвима политичке и личне културе. Међутим, Црна Гора није такво друштво и актуелни систем вриједности не даје подстицај квалитативним промјенама. Институт моралне одговорности код нас не постоји или се врло инцидентно јавља, а оно што треба све посебно да нас забрине јесте стање на Универзитету Црне Горе јер ипак су академски кругови у много затворенијем друштвима и недемократичнијим успијевали одржати неку лучу професионалног приступа, части и одговорности, што на жалост овдје није случај. Тренутно имамо више изузетака од тога него правило или довољно јаку тенденцију која може да држи ту причу", каже Уљаревић.

Говорећи о томе колико се генерално придржавамо етичких кодекса Станко Марић истиче своје искуство рада у државној управи и локалној самоуправи.

"Наједноставније речено, ту се прописује да није етички нешто што је законом забрањено. Измјештамо дисциплинску и кривичну одговорност у неку етичку одговорност. Мислим да је то бјежање од одговорности тако да мислим да су, на жалост, код нас етички кодекси искоришћени за избјегавање радне одговорности, материјалне, политичке, кривичне и сваке друге", наводи Марић.

А колико се ми новинари придржавамо етичког кодекса? Мирсад Растодер, који је предсједавајући Савјета новинарског саморегулаторног тијела, на питање ко контролише поштовање стандарда професије у условима пасивизације и подјела у новинарским удружењима одговара:

"Жао ми је, али сматрам да су новинари данас у великој зависности од редакцијских политика и да немају времена за себе и еснафско удруживање у том погледу, да удружени успостављају и поштују та правила и када треба опомену једни друге, односно кроз једну сталну дебату и професионалним принципима бране себе и друге. Та одбрана није само према ономе што су атаци споља, дакле и од власти и од других учесника јавне сцене. Новинари данас треба да се бране и у самим редакцијама а најбоље ће се одбранити поштујући еколошке стандарде."