Живот на Марсу мора да мирише

У новембру идуће године НАСА ће према Црвеној планети пустити станицу «Кјуриозити» - аутоматску научну лабораторију. Научници се надају да ће ова самоходна платформа тешка 900 килограма приближити одговор на питање из хрестоматије - постојили на Марсу живот, макар у виду микроорганизама? Заправо, то је главни задатак мисије. Станица ће тражити бактерије и воду уз помоћ спектрометра руске производње и других направа.
 

Од 1960. године на Марс је слетело више од десетине руских и америчких апарата. Истина, потрагом за животом се нико осим два америчка «Викинга» није бавио. Подсетићемо да су 1976. године узорци «Викинга» дали позитиван резултат кад су у питању бактерије - замутила се епрувета са стерилном супом. Међутим, други прибори с летелице нису нашли било какав органски живот на планети. И данас се воде спорови у вези с тим шта се десило у епрувети. На основу овог експеримента научници су извели закључак: биомаркера, односно знакова на основу којих ће се откривати присуство бактерија на конкретном месту, треба да буде што је могуће више. Премда ће аутоматској мисији у сваком случају бити врло тешко да се пронађе трагове живота, каже познати биолог Јелена Воробјова.
 

Највише бисмо желели да пронађемо неке директне маркере, односно да видимо ћелије. То је најсензационалније. Међутим, није тако једноставно видети их. Ако добијемо фотографију, на којој нам се чини да видимо ћелије, то може да изазове озбиљну научну дискусију о томе које објекте посматрамо. Оваква је била ситуација с познатим антакртичким метеоритом.
 

За разлику од Земље, на Марсу нема чврсте атмосфере и ултраљубичасто зрачење Сунца, које кроз њу продире, одавно би уништило свако живо биће на површини. Зато је стратегија потраге за животом на Марсу, а у будућности и на сателитима Јупитера - оријентисана на врсте испод површине. Тамо могу да живе бактерије, које енергију извлаче из минералног тла. Светлост им није потребна, наставља Јелена Воробјова.
 

Треба тражити такве групе микроорганизама, које се развијају у условима ниског садржаја кисеоника или његовог одсуства. Перспективно је тражење оваквих система тамо где постоје дубински вуклански процеси и где се врста греје топлом струјом гаса. У овим условима струје гаса ће служити као маркери.
 

Пре неколико година на Марсу је пронађен метан. Присуство овог нестабилног гаса говори о томе да се он негде стално производи. По броју изотопа угљеника који улази у састав метана, може се одредити да ли се гас издвојио услед вулканске активности или делатности бактерија. Зато ће угљеничко-изотопска метода бити у основи програма рада станице «Кјуриозити». Да би се повећала прецизност на летелици ће бити монтиран електронски «нос» који реагује на меркаптан - овај гас непријатног мириса трулежи јесте производ размене материја код бактерија.
 

Јелена Воробјова истиче да би на изотопе требало проверити и друге елементе од животне важности: кисеоник, сумпор, водоник и азот. Осим тога, не треба рачунати само на активну микрофлору: бактерије с Марса се могу налазити у стању дуге анабиозе од времена кад је нестала течна вода, која је по хипотезама, прекривала целу планету откако је клима постала хладнија. Премда, ако никакви трагови бактерија не буду пронађени, а «Кјуриозити» уз помоћ руског спектометра потврди да на Марсу постоји вода, на шта су индиректно указале претходне станице - мисија ће се свеједно сматрати успешном.