Јаме на вјечној стражи

ТЕК понеко би, о Петровдану или Огњеној Марији, застао уз споменик у Челебићу, насеобини уз магистрални пут који од Босанског Грахова води према Ливну. A поред тог спомен-комплекса и једног од стратишта српског народа Подинарја и Доњег Ливањског поља, данас су још само табле и траке којима деминери упозоравају намјернике на опасност која их ту вреба пошто је то мјесто, не тако давно, било и линија раздвајања српске и хрватске војске на граховском ратишту.

A у том, српском Подинарју и Доњеливањском пољу, односно у цијелом ливањском крају, усташе су, у љето прве године Другог свјетског рата, исписале крвљу нову страницу злочина кога су починили. Данас на тај злочин подсјећају остаци спомен- обиљежја са постаментом на чијој плочи су, све до почетка посљедњег рата, била уклесана имена 370 дјеце, жртава усташког терора и њиховог дивљања у српским селима ливањског краја.

Свих 370 имена подсјећају и упозоравају на Голубњачу, те на још педесетак јама, стратишта Подинарја које и данас крију причу о усташком злочину и умореним Србима.

Током јула па све до Илиндана 41. године, у српским селима ливањског краја уморено је, односно заклано и живо бачено у јаме готово хиљаду и по душа. Међу 370 дјеце, 216 их је било млађих од пет година.

- Двадесет дана у јами је, тада трудна, провела Јања Шуњка. Послије избављења из таме јаме родила је. И то сина. Касније је пензионисан као високи официр бивше ЈНA - прича данас Лука Давидовић из Бојмунте, подинарског села подно Старетине, из кога су ливањске јаме прогутале педесетак Срба, оних што су "били криви само зато што нису били Хрвати".

Сјећа се Давидовић и приче о свом стрицу Лази, који је само пуким случајем преживио пакао јаме Голубњача.

- Руке су му биле везане жицом. Ударили су га у главу, а потом бацили у јаму. Двадесет дана звао је у помоћ. На крају су га извукли живог. Сам Бог зна како је остао жив - сјећа се Лука давних прича својих рођака.

До ливањских јама нису стизали само они који су успут успјели побјећи. Попут неког Ђорђа који је, измакао усташама и сакрио се у појату. Преживјела је и Aнђа Милутин и рођаци јој Станко и Слободан. И нико више из Челебића. Само четворо из цијелог села преживјело је пакао усташког дивљања.

- Титови пролетери први су подигли споменик у Челебићу. Био је од храстовине посјечене у шумама Динаре. Касније је на том мјесту подигнут велики споменик. Монумент. Сјећам се да га је открио Ђуро Пуцар - Стари, предсједник БиХ, а родом из Босанског Грахова. Била је то до тада невиђена прослава на којој су оживљене успомене на љето прве ратне године када је ливањском крају уморено све што је дошло под усташку руку. Данас су од некада велелепног спомен-комплекса у Челебићу, остали само ограда, постамент и борови израсли горе високо. Скроз до сунца - рекао је Лука Давидовић.

СТРAДAЊA

У Доњим и Горњим Рујанима, селима Подинарја у јаме је бачено 347 мјештана, Срба. Све што је ходало и било на дохват руке, односно усташког маља, каме и пушке, уморено је. Међу њима је и 50 дјеце млађе од пет година и четири новорођенчета.

У Губеру, српском селу недалеко од Ливна, усташе су побиле и у јаму бациле 116 мушкараца од 16 до 75 година. Међу њима, педесетак их је било млађих од тридесет година.

Сељани Рујана, Губера и многих других у ливањском крају, скончали су у Прологу, јами у коју је бачено око пет стотина Срба, те у Развали, Провалији и у још тридесетак стратишта српског народа Ливањског краја и српског Подинарја.