АЛЕКСАНДАР I ПАВЛОВИЧ

Име Александар, које преведено са грчког значи "заштитник људи" дала му је лично Катарина Велика. Сву своју неостварену мајчинску љубав царица је пренела на првог унука Александра. Напротив, он је њу мрзео због њених љубавника.

За свету Катарину (24. новембар) 1796. Катарина Велика спремала је отварање тестамента (манифест) о предаји власти, где заобилази сина Павла и проглашава императором деветнаестогодишњег Александра Павловича, али свету Катарину није дочекала. 17. новембра 1796. године царица је умрла. Неочекивано за све, император је постао 42-годишњи Павле. Интересантно је да је Александар ласкао оцу, називајући га "Ваше царско величанство" још пре него што се овај попео на престо.

После четири године, четири месеца и четири дана, Александар ће преузети трон и постати нови руски цар. Овај 24-годишњи кнез постао је царем кроз крв и страву ноћи 23. марта 1801. када му је отац, цар Павле, пао под ударцима ножа дворских завереника, јер је хтео сина Александра лишити престола у корист свог нећака Еугена од Виртемберга. Непосредни повод да завереници ступе у акцију било је сазнање да Павле намерава ухапсити своју супругу, царицу Марију Фјодоровну и синове, велике кнежеве Александра и Константина, као и Александрову супругу Јелисавету. Иако Александар I није учествовао у завери, није као цар казнио убице, већ је подлегао њиховом утицају.

Александар је био загонетна личност и сушта супротност свом оцу. Уздржан, сумњичав и хладан, али са друге стране познат по својој љубазности и сентименталности. Он никад није дао никоме, било либералима или конзервативцима, да доминирају над њим. Избегавао је отворене сукобе што га је с временом учинило искусним дипломатом и политичаром.

Што се тиче његовог физичког изгледа, један шведски дипломата рекао је да је Александар "красан младић обдарен свим природним чарима". Његова баба Катарина Велика говорила је за њега да је "личност ретке лепоте". Облачио се кицошки. Лепи, згодни и шармантни цар пленио је женска срца где год би се појавио. Ветропирасти царски женскарош је у свом животу имао већи број љубавница (једна од њих била је и Катарина Павловна, војвоткиња од Олденбурга, његова рођена сестра!). Руски народ је цара због његове физичке лепоте називао анђелом. Кад се Наполеон сусрео с Александром у лето 1807. године у Тилзиту ради склапања мира, био је задивљен Александровом појавом и писао је Жозефини: "Да је Александар жена, мислим да бих се страсно заљубио у њега." Међутим, цар је имао дивну жену, Јелисавету, са којом се венчао 25. септембра 1793. године. Млади брачни пар био је толико леп, толико фасцинирајући, да су почели да их називају "Амор и Психа".

Шесте године брака Јелисавета је родила Александру ћерку, али је дете ускоро умрло. После тога, из године у годину, Александар је све јасније осећао да не жели бити император. Размишљао је о томе да све остави и оде са женом на обалу Рајне где би романтично провели остатак живота.

Александар се није осећао угодно у властитој земљи. Никад пре, још од Петра Великог, ниједан руски владар није провео толико времена у иностранству. Заједно с малом пратњом, он је уздуж и попреко пропутовао Европу у отвореним кочијама.

Овај изузетно амбициозан владар током своје владавине проширио је границе Руског царства и уздигао је своју империју на степен највеће светске силе. Још током времена када је био принц а касније и као цар Александар I је често користио либералну реторику и наставио руску апсолутистичку политику. С почетка владавине био је покретач неких мањих реформи, док је касније покренуо велику либералну реформу образовања. Иако је обећавао реформу кметства, није никад понудио конкретно решење овог проблема.

Александар се увек дивио Наполеоновим реформама и био заговорник модерне државе, мада никад није добио прилику да своје тежње спроведе у дело.

После више претрпљених пораза, победник је Наполеона Бонапарте у Отаџбинском рату 1812. године, након чега је одиграо главну улогу у антинаполеонској коалицији европских сила.

Цар Александар био је једна од главних личности Бечког конгреса, вишемесечног скупа који се, после Наполеонова слома, одржао од септембра 1814. до јуна 1815. године. Савременици су конгрес описали овом досетком: "Руски цар је љубио за све, дански краљ је мислио за све, баварски краљ је пио за све, док је аустријски цар плаћао за све."

Оснивач је Свете Алијансе. Остварио је значајне успехе у рату са Османлијским царством, током којега је помагао Карађорђеву Србију као значајног савезника.

Руски цар Александар I, управо у тренутку кад је био на врхунцу своје моћи, кад га је цела Европа славила и признавала као ослободиоца од Наполеона, изненада је запао у чудно душевно стање. Сада је желео да се повуче у анонимност и осаму. Управу над Русијом препуштао је генералу Аракчејеву. Образовање у руским школама постало је верски оријентисано и конзервативно.

Александар I све више запада у мистицизам а мрачна расположења нарушавају његово ионако крхко здравље. Умро је од тифуса у Таганрогу 1. децембра 1825. године. Сахрањен је ноћу, у кругу блиских пријатеља. Иза себе је оставио царство које се протезало од Балтика до Црног мора на западу, преко Сибира до Аљаске и далеког Истока. Царство на три континента, над којим никад не залази сунце.