О украјинизацији подкарпатских (закарпатских) Русина

Да дотакнем питање о вештачкој украјинизацији староседелачког становништва Закарпатја својевремено су ме подстакли саопштење о међународној конференцији „Искуство и проблеми националног самоопределења Русина“ (Будимпешта, март 2009. године), као и објављено обраћање учесника конференције међународним организацијама – ОУН, Савету Европе, ОЕБС, Међупарламентарној скупштини Православља – са молбом да размотре питања о Русинима, који живе у Закарпатској области.
 

Ево већ 64 године у Закарпатској области траје, у суштини, етноцид русинског народа, антихумана украјинизација подкарпатских Русина. То је почело још после Другог светског рата, када је део територије Чехословачке – аутономна република Подкарпатска Русија, сада Закарпатска област – припојена Совјетској Украјини.
 

Треба рећи да су се, независно од тога у саставу које државе су се налазили - Мађарске, Аустро-Угарске империје или Чехословачке – Русини увек са великим симпатијама односили према великој и родбинској им Руској држави. А Совјетски Савез они су доживљавали никако другачије до као Русију.
 

Управо су тако томе прилазили и православни свештеници, који су на свом конгресу у октобру 1944. године усвојили петицију Ј.В.Стаљину о присаједињењу аутономне републике Подкарпатска Русија РСФСР. На жалост, њих су претекли комунисти, који су, иако су одржали своју партријску конференцију након конгреса свештеника, уз подршку политичких сарадника Црвене армије (у раду конференције учествовао је начелник политичког оделења 18-те армије Л.И.Брежњев, будући Генерални секретар ЦК КПСС), усвојили своју резолуцију о сједињењу Закарпатске Украјине са Совјетском Украјином.
 

По свој прилици, локални комунисти били су апсолутно сигурни да ће русинска покрајина бити самостална Закарпатска аутономија у саставу Украјине. Међутим, локалне присталице комунистичке идеје школовали су се у Москви и лоше су познавали украјинске комунисте, на чијем се челу налазио први секретар ЦК КПУ Н.С.Хрушчов. Ти комунисти русинске покрајине су због својих исхитрених и непромишљених одлука изгубили не само аутономију, него и етнос - Русина, који су вековима признавале европске државе. Хрушчов није хтео ни да чује ни о каквим Русинима у саставу Украјине.
 

На жалост, неће да чују о Русинима ни руководиоци савремене Украјине. Али ће морати. А тада, те 1946. године, почела је вештачка украјинизација. Сеоски становници, Русини, који су чинили већину становништва покрајине, не само да нису знали, него чак нису могли ни замислити да су за тили час већ постали Украјинци. Пасоше са уписном у њима националношћу „Украјинац“ они су почели добијати тек крајем 1964. године – након смене Хрушчова са свих руководећих функција.
 

Занимљиво је упоредити податке пописа становништва Подкарпатске Русије из предратног периода и Закарпатске области данас. На пример, 1930. године, приликом пописа становништва у русинској аутономној покрајини, укљученој у састав Чехословачке по одлуци Сен-Жерменског споразума из 1919. године, полумилионско становништво Русина чинило је 62,6 процената од укупног броја становништва Подкарпатске Русије. Потом су следили Мађари (15,4%), Јевреји (12,5%) и Румуни (1,7%). У остале (7,8%) ушли су Чеси, Немци и тек потом Украјинци, Руси и други. Индикативно је да су Украјинци чинили мање од 1% становништва Подкарпатске Русије.
 

У тренутку присаједињења Подкарпатске Русије (Закарпатске Украјине) Совјетској Украјини, русинско становништво чинило је преко 400 хиљада људи. При том треба имати на уму да је после рата наталитет становништва значајно повећан. До 1960. године природни прираштај становништва износио је 13,6 хиљада људи годишње. У многим породицама било је од троје до шесторо, седморо деце, а у неким и више. У сеоским подручјима отприлике 75 процената становништва чинили су Русини. Једном речју, и данас, по подацима украјинске статистике, велика већина становништва области (62,9%) живи у сеоским подручјима. Међутим, демографска слика становништва области (према званичним подацима) је следећа: 80,5% - Украјинци, 12,1% - Мађари, 2,6% - Румуни, 2,5% - Руси, 1,1% - Цигани, 0,5% - Словаци и 0,3% - Немци. До и после Другог светског рата Русини су по бројности становништва заузимали прво место, затим су следили Мађари, Румуни, Цигани и тек након њих – Украјинци. Данас су Мађари задржали друго место, али су на прво некако доспели Украјинци. И поставља се питање: а куда су се денули Русини?
 

Може бити да је комплетно русинско становништво просто емигрирало у иностранство, рећи ће читаоци? Не, није тако. Јер границе Совјетског Савеза биле су закључане.
 

Допустимо да је после распада СССР 50-60 хиљада Русина отишло у иностранство, и да је отприлике исто толико њих остало да живи у земљама Заједнице Независних Држава (ЗНД). Поставља се питање: а где је осталих неколико стотина хиљада? Могуће је да су се они претворили у „мртве душе“ и да им је данас потребан нови Гогољ и његов херој Чичиков, како би их избројао? Не секирај се, читаоче, који не познајеш препреденост историје драге мом срцу Украјине, са исто тако драгим мом срцу земљака Русина. Све је врло просто и јасно. Мртвих душа није било, нити их има. Постоје живе душе Русина, подвргнутих насилној украјинизацији. Ето вам једног од одговора на питање о закарпатским, или прецизније, подкарпатским Русинима, који су на принудан начин учињени Украјинцима. Тако да су апсолутно у праву они научници, који тврде, да у Закарпатској области данас реално живи преко 700 хиљада Русина.
 

После рата у новоформирану Закарпатску област је у циљу организовања комунистичког начина живота дошло неколико хиљада Украјинаца и Руса. Али је то мање од 1 процента свих становника покрајине. На пример, у мом родном селу Волковое било је тек нешто више од сто кућа, а тамо су живели само Русини – њих око 600 људи. Данас су пак сви становници који живе у селу са пасошем – Украјинци. А таквих села у Закарпатској области има на стотине!
 

Навешћу и још један пример. У нашој породици, у мојих родитеља, било је седморо деце. Сусед, брат од стрица мог оца са презименом Славјањин, имао је деветоро деце. Од испокона сви су били Русини. И знате ли у који су етнос владари Совјетске Украјине њих и њихову децу уписали после рођења, поштовани читаоче? Сви су они постали „Украјинци“! На пример, један мој брат, Мирон, рођен је за време Чеха, други брат Николај, у децембру 1939 године, за време Мађара, а ја – 1946. године на Украјини, у СССР. Али некако ни Чеси, ни Мађари нису мојој браћи дали чешку или мађарску националност, већ су их уписали као Русине. А у мом изводу из књиге рођених пише да сам – Украјинац.
 

Сећам се, мој отац, Василиј Васиљевич, који је, узгред речено, завршио исту гимназију као и Александар Васиљевич Духнович (русински просветитељ XIX в.), слободно је говорио мађарски и чешки језик и знао многа дела тог истог Духновича напамет, с времена на време волео је да понавља његове речи: „Био сам Русин, есм и бићу“. Реч „есм“ је древноруска и русинска и на савременом руском значи „јесам“. Истину говорећи, као тинејџер и момак, нисам им придавао значаја, али живећи у Москви сетио сам их се приликом последњег Сверуског пописа становништва. Сетио сам се да је отац, да ли у шали, или с тугом, рекао: „Добили смо, сине, твој извод из књиге рођених, погледали и схватили - до јуче нас је у породици било петоро Русина (родитељи, два сина и бака), а са твојим рођењем Русина није постало више, већ су сведени на нулу – сви смо постали Украјинци“. И од тада до дана данашњег то се догађа са свим Русинима, који живе у Закарпатској области. Велика већина становништва Закарпатске области говори на свом матерњем, русинском језику. Многи су свесни да су Русини, али се плаше да то кажу, како не би изгубили посао или школовање.
 

Садашње политичко руководство Украјине не разуме сасвим колико би било на добитку не само међу Русинима Закарпатја, него и на међународној арени, ако би признало древни русински етнос. А како и не би признало своју браћу – Словене Подкарпатске Русије, земље одакле су се Словени разишли по читавој Европи. Још 1805. године русински свештеник, професор богословије Григориј Таркович, писао је: „Карпати су Словенима прави отац и мати, али розсiянi дiтито неће да знају“. Тојест, истинска отаџбина, мајка свих Словена, заправо су Карпати, али деца, расејана по многим земљама света, то неће да знају или да то признају. Са мишљењем Г.Тарковича слаже се и В.О.Кључевски, који је истицао, да су „Карпати били општесловенско гнездо, из кога су се касније Словени разишли на разне стране“.
 

Колико ће још требати времена па да савремени украјински етнографи досегну у својој свести до научника Словачке, Србије, Пољске, Румуније, Молдавије, а да не говоримо о САД, Канади и Русији, где су Русини признати као посебни етнос, а не субетнос Украјинаца, како их сматрају на Украјини?

 

Међутим, пре или касније све дође на своја места. На хоризонту се назире и разрешење русинског питања. Изгледа да је историјско време Подкарпатске Русије већ наступило. Подкарпатска Русија је у складу са Меморандумом Другог Европског конгреса Подкарпатских Русина, који је одржан 25. октобра 2008. године у Мукачеву, и који је усвојио Акт о Проглашењу васпостављања русинске државности, обновила је свој аутономни статус. Остало је да се уради још мало – заправо, да се закључи нови Споразум „О односима Украјине са аутономном републиком Подкарпатска Русија (Украјина)“. Могуће је да ће се аутономија звати Закарпатска Русија. Аутономна Закарпатска Русија свакако треба да буде у саставу Украјине. А за сада је потребно бити стрпљив и чекати.
 

И последње. Данас много закарпатских Русина, који су вештачки претворени у Украјинце, живи у Русији. Многи од њих, на жалост, не зна да су још од времена Петра Првог неки наши преци Русини вером и правдом служили Руској империји. Један од првих био је Иван Алексејевич Зејкан – дипломата и преводилац при императору Петру Алексејевичу. Могли би смо навести и друга имена: Иван Семјонович Орлај (1771-1829) – доктор медицине, лекар царског двора, издавач првог у Русији медицинског часописа „Свеопшти журнал науке о лечењу“; Михаил Андрејевич Балудјански (1769-1847) – први ректор Санкт-Петербуршког универзитета, професор, научник у области права и политичке економије: Василиј Григорјевич Кукољник (1765-1827) – професор физике, директор Главног Петербуршког педагошког института. Списак би се могао наставити до наших дана. Узгред, етнички Русин је и митрополит Лавр, бивши старешина Руске православне Цркве у иностранству. (Додуше, немојте се зачудити ако у Кијеву назову и митрополита Лавра Украјинцем).
 

Данас много досељеника из Закарпатске области (неки од њих рођени су у време док је област носила свој пређашњи назив – Подкарпатска Русија) живи и успешно ради на добробит Русије. То су Јозеф Михајлович Гливка – председник московског русинског удружења земљака „Карпатска Русија“. То су такви познати научници као што су Василиј Михајлович Симчера – професор, доктор економских наука, академик, директор Научно-истраживачког института за статистику Федералне службе државне статистике, заслужени научни прегалац Руске Федерације, Иван Иванович Кочиш – професор, доктор пољопривредних наука, дописни члан Руске академије пољопривредних наука, проректор Московске државне академије ветеринарске медицине, добитник награде Владе РФ. Сви они себе сматрају Русинима. А колико је још нама непознатих земљака Русина, који су дошли из Закарпатја и живе данас на огромнним просторима велике Русије? На жалост, ми то не знамо. А веома би смо желели да знамо. Надамо се да ће приликом пописа становништва Руске Федерације који ће уследити, они добрано поразмислити, сетити се својих родитеља, дека и бака и одредити се, како то и приличи староседелачким Закарпатцима, кратко и јасно - као Русин.

Андреј Фатула

Андреј Фатула је потпредседник Русинског удружења земљака „Карпатска Русија“