Писац о ... писцу

У Русији се припрема издавање школског уџбеника за књижевност, који тешко да има аналога у свету. Нису га написали стручњаци-историчари књижевности, већ најпознатији савремени писци, песници и драматурзи.

Преко четрдесет „најбољих пера“ савремене Русије – а међу њима су: Андреј Битов, Људмила Петрушевска, Дмитриј Биков и Олга Славникова – прихватили су се писања експерименталног уџбеника, који се састоји од чланака о класицима руске књижевности – од Пушкина до Солжењицина. Наравно, сваки од аутора има своје разлоге за бављење овим послом. Добитницу награде „Руски Букер“, Олгу Славникову, на пример, ни дан-данас не напушта „школска траума“, коју је добила у току изучавања књижевности у совјетско време. Тада су професори књижевности ученицима по правилу наметали одређени комплет представа о писцу и мало су се занимали за лично мишљење ђака. Данас нема таквог догматизма. Међутим, постоји други проблем: деца, пубертетлије, слабо читају лепу књижевност. О томе се забринуто прича не само у Русији, већ и у другим земљама. Како вратити занимање омладине за класику? „Није потребан апстрактан, сувопаран поглед историчара уметности, већ врло лично говорење писаца о својим омиљеним ауторима.“ Овакву сигурност у интервјуу за „Глас Русије“ изразио је представник петербуршке издавачке куће, која издаје уџбеник, Вадим Левентал.

„Нисмо ограничавали слободу наших аутора, нисмо им сугерисали шта и како да пишу,“ каже стручњак. „На пример, данас се на интернету може наћи чланак о Пушкину, који је за уџбеник написала познати драматург Људмила Петрушевска. Чланак је изазвао талас негодовања код првих читалаца: „Зар се ученицима може понудити толико личан поглед на Пушкина?“ То је заиста један од најсубјективнијих чланака у зборнику,“ истиче Вадим Левентал. „Петрушевска Пушкинову биографију преноси у себи својственом приповедачком маниру. И то је многе погодило. Међутим, чини ми се да је то управо баш добро.

Издавач скреће пажњу на оригиналне преокрете у чланцима других аутора. Тако писац Сергеј Носов представља Фјодора Достојевског као ствараоца огромне галерије портрета чудака, који се срећу у реалном животу. Роман Сенчин у контексту савремених претњи тумачи стваралаштво Леонида Андрејева, који је живео почетком ХХ века, и који је између осталог, писао и о тероризму.

Међутим, сами аутори чланака о класицима књижевности не виде превелику субјективност у својим радовима и у есејима својих колега. Дмитриј Биков, добитник главне руске награде за књижевност, „Велика књига“ је, на пример, у интервјуу за „Глас Русије“ истакао:

„Ја сам још и професор у школи с прилично дугим стажем и сад само што сам дошао са часа,“ каже Дмитриј. „Апсолутно сам сигуран да се ова књига може посматрати као уџбеник за књижевност, добили смо врло корисну књигу. У принципу, писци се по правилу не баве демагогијом кад говоре о књижевности. Ја сам покушао да у краткој форми изложим ситуацију везану за савремено читање Максима Горког, покушао сам да одговорим на питање, који је разлог његове феноменалне славе за живота и поштовања после смрти. Било ми је занимљиво да анализирам његов успех на почетку ХХ века: коју је он то концепцију понудио свету да су се сви заљубили у њега?

Али, да ли у школама заиста једва чекају овај уџбеник? Московска професорка Ирина Семјонова је у интервјуу за „Глас Русије“ одговорила:

„Уџбеник, који су написали писци је увек занимљив. Зато што вероватно сваки аутор бира за себе нешто што му је драго и блиско и дели с другима своје мисли. То је занимљиво као експеримент.

Позитивна страна експеримента се, признају стручњаци, састоји још и у томе што читајући размишљања о класицима, ученици сазнају имена савремених писаца, који ће можда једном такође постати класици.