Венчање са царством и народом: Како су крунисали руске цареве

Одакле потиче реч „цар”? Шта је идеја царства значила за Русе и каква је била симболика царске титуле у Русији?

Реч „цар” потиче од латинске титуле римских царева: Caesar. У источнословенским споменицима појављује се од 11. века. Руси су византијског владара називали царем. Реч је такође коришћена да означи библијске и древне краљеве.

Али Руси нису друге стране владаре називали царевима, чак ни иронично. Њих су називали краљевима, краљицама, императорима, шеицима, махараџама итд. Руски владари су титулу императора за себе увели 1721. године (први император био је Петар Велики), али њих су и даље називали царевима. 

Велики кнез Иван Велики (1440-1505) себе је у дипломатској преписци називао царем, императором и кесаром. Иванов син Василије III, којег је 1514. римски император Максимилијан I званично признао за цара, наставио је да користи очеве титуле. Али први званично крунисани руски цар био је Иван IV Грозни(1530-1584).

 

Legion Media

Симболика  

Иако реч „цар” потиче од речи „Цезар”, царска титула у Русији носи сасвим другачију симболику, и то православну.  Током церемоније крунисања цар је „помазан на царство”. Свештеник је миропомазао монарха тако што је уљем (миром) наносио знак крста на његово чело, очи, ноздрве, груди и обе стране шака.  

Валјентин Серов, Миропомазање императора Николаја Александровича у Успенском храму

Руски Музеј

Од тог тренутка цар је постајао јединствена особа: делом мирјанин, делом свештеник. Он је био једини мирјанин који је могао да прође кроз Царске двери у цркви и да са свештеницима борави у олтару, што се дешавало само приликом његовог крунисања. То значи да је бити цар значило велику борбу и посвећеност која се повезивала са свештенством. Руски православци су веровали да су световно и духовно, црква и држава повезани у личности цара, кога је Господ позвао на „венчање” са царством и народом.

Крунисање цара

У Русији нови владар је преузимао све царске привилегије и обавезе одмах по доласку на власт. Крунисање, које се пажљиво припремало и било веома скупо, одржавано је касније, понекад чак и година дана после устоличења.

 

Sputnik

Руски цареви крунисани су у Москви. Церемонија је била масовна, дуга, раскошна и присуствовали су јој сви великаши. Цар (и његова супруга царица, ако је постојала) полазили су са Црвеног трема у Кремљу и одлазили у Успенску цркву. Ту је цара помазао руски патријарх, али круну је сам стављао себи на главу, јер је строго правило ритуала налагало да се цар неће савијати ни пред ким, па чак ни пред поглаварем Православне цркве.

Крунисање императора Николаја Другог и Александре Фјодоровне

Државни музеј Ермитаж

После крунисања цар је седао на трон и крунисао своју жену најпре својом круном, затим јој стављајући на главу њену супружничку круну. Током ритуала његова жена је клечала на јастуку поред трона. 

 

Public domain

Цар и царица су затим примали помазање и причест. Цар је причест примао издвојено, као што чине свештеници. Био је то једини пут када се цар, или било који православни мирјанин, могао причестити на тај начин. Затим је цар изговарао заклетву у којој се заклињао да ће чувати монархију и владати праведно. 

Током обреда изговаране су бројне молитве и обављане симболичне радње као што је предаја царских регалија: круне, скиптара и орба, као и државне заставе. После крунисања следило је велико славље. У част новог цара привремено су смањивани порези и намети, помиловани затвореници и проглашен је тродневни народни празник.

 

Getty Images

Георгиј Манајев, Russia beyond