ОСАМ МИЛЕНИЈУМА СРПСКОГ ПОРЕКЛА (II)

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји "Сеоба Хрвата" пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: "Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате". Он у "Руском Странику" описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У "Варшавском дневнику" генерал Гурка писао је 1880. године: "Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатолишени народ".
На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.
Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи "Србове в Руску" тврди да су: "…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан". Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: "Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик".

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.


Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији "Историја Срба" доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.
За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган - огањ; багас - бог; братх - брат; бхала - бела; цхата - чета; дети - дете; див - див; дина - дан; даса - десет; дама - дом; гирја - гора; град - град; искра - искра; када - када; кута - кућа; лип - леп; лот - љут; лагхи - лаки; љубхва - љубав; матр - матер; мала - мали; море - море; мил - мили; набас - небо; нава - нови; параха - прах; прати - против; панца - пет; пена - пена; рабх - роб; роса - роса; са - со; сила - сила; сас - сест; стан - стан; сабха - соба; стала - стол; тата - тата; та - тај; твар - ствар; трасти - трести; транг - траг; тамас - тама; три - три; тријдоса - тринаест; тада - тада; врт - врт; вицур - вече; ватара - ватра; ви - ви; вас - вас; вива - живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други. Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Нисадеш, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, био је прва српска постојбина. Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: "Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакуташ, Нисадеш, на којима је живео сурови и одевен у одело од коже народ Серба или Срба". Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских планина, преко шест хиљада година пре Христа. Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима, који су настањивали област Дунај у Индији. Он такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија, Гангазија и Сарбарска (Српска), а у приморском делу област која се звала Пановска. О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог. То указује на могућност да имена Дунава и Паноније носе такође порекло из Индије (или обратно). И у индијским географским картама има имена српског значења: Срба, Собрана, Чарнигор, Белоспор, Ковиље, Житомир, Мала Бара, Бела Зора, Град, Царева, Прамен, Млава, Дрвар, Борац, Загоре, Сивоње, Равнагора, Борје, Дуб, Веселград, Тимок, Сарбату, Србистан, Морава, Драва, Котор, Србаљ и друга. По Мороскину, Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију, а забелезена су масовна сељења пре 5.000 година. Из свега произлази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око осам хиљада година или још више. Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге, која их је бројчано готово преполовила, као и најездом црних народа са југа који, су их немилосрдно пљачкали.

По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије, око река Еуфрата и Тигра, где су основали своју Нову Сабарску државу, на тлу данашњег Ирака. Тамошњи градови названи су српским именима, а о истима постоје и дан данас нека сведочанства. Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање око један миленијум. Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију, а нешто касније одатле су прешли и у Европу. Делимично су се настањивали и у Египту. После смрти фараона Пепија ИИ, ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261. до 2052. године старе ере. Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон, који каже да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата. Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима. Србе су Египћани називали "краљеви пастира", а владали су Доњим Египтом. Ово је у потпуној сагласности са изучавањима нашег историчара Стојана Бошковића, који у "Историји света" пише како су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту. Франсис-Мариа Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом, одакле су нападали Египат. За такозвани "чудесни" период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе (име му је писано ћирилицом АПЦА). За тај "чудесни" период Франсиско-Мариа Апендини каже да су то народи дошли иза Каспијског језера, који су најратоборнији народ, а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Први досељеници у Европу задржали су се на Балканском полуострву, док су у мањим групама отишли до Италије па чак и до Спаније, 3000 година пре Христа. Прво српско досељавање на Балкан догодило се око три до четири хиљаде година пре Христа. Шафарик тврди да се ни за један европски народ осим Срба, не може доказати порекло из Индије, а за Србе за то постоји историја. Чак су и у баскијском речнику нађене речи српског назива: гора и гори (оно што гори), као и многе друге. Нађен је чак податак да у језику Баска има 30-40% речи српског значења. Милош Милојевић, у делу где пише о животу Срба у Француској и Данској, где и данас постоје географски топоними српског значења, наводи да је током великих прогона Срба страдало 30 до 60 милиона Срба у Европи. Он такође наводи српска боравишта у Холандији и Белгији и да се је Амстердам некада звао Славенград. А када је др. Олга Луковић-Пјановић дошла у Француску, извесна дама Хермина јој је испричала причу својих родитеља, по којој су Срби владали у Алзасу, што Олга тада није знала. Међутим, касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима историје који је томе нису научили, а још више Српској академији наука која о тим стварима перманентно ћути.

Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа, где су основали домовину 2.560 година пре Христа и назвали је Сербанија. Ту су се задржали неколико векова, све док их одатле нису потисли нови освајачи.

Трећи српски огранак усмерио се поред китајског царства (Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији, где су основали државу Сирбидија или Сирбија 3.200 година пре Христа. Од те речи Сирбија постала је данашња реч Сибирија.

Сеобе другог и трећег огранка Срба трајале су такође око хиљаду година, а започеле су готово истодобно са првим огранком, према томе запосели су своје нове постојбине око два до три миленијума пре Христа. Док су се селили успут су претежно ратовали, освајајући нове просторе за сопствени опстанак, али су такође и много страдали. Највише Срба изгинуло је у дуготрајним борбама са Китајцима, Хунима и Монголима.
Дубровчанин Мавро Орбини писао је да су ти Срби, које је он називао Славјанима, пореклом од Јефета, сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе. Његова књига "Краљевство Словена" (из 1601. године) преведена је на српски тек 1968. године и то без превода првог дела од 248 страница, у којима аутор пише о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства. Из закључака Мавра Орбина произлази да је династија Немањића последња средњевековна српска династија. Јован Рајић пише да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која тече између Еуфрата и Тигра. И заиста, та река се и данас тако зове. И данас у персијском језику постоје бројне речи истоветног значења као у српском. Ево неких: бог-бог; земо-земља; зима-зима; жена-жена; березо-брзо; мисљ-мисао; зарја-зора; медо-мед; ноћ-ноћ; паурви-први; два-два; три-три; четвере-четири итд. И у јеврејском и јерменском језику такође постоји доста српских речи, сто су јеврејски историчари узимали за утврђивање свога порекла преко Јефета, сина Нојевог.

Срби су оставили своја имена где год су живели. Ево неких: језеро Србонис у Сирији, Сербетес, место у Мауританији, Сербаница (или Србица) на црноморској обали, Серберион на ушћу реке Дон, Сарбакон на Криму, Сорбхаг у Ирану, Сербка у Индији, Сарбиново у Украини, Сербан-вода у Пољској, Сербиа у Румунији, Сербин у Грчкој, Сарбиодунум на Сардинији, Сарбат река у Турској, у доба када Турци јос нису живели на својим садашњим територијама. За Србе историчари кажу да су живели у читавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовић утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4.500-4.000 година пре н.е. А Огњен Радуловић, у Трагањима за коренима Срба, наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре шест хиљада година, усмеривши се у три правца, од којих је једна група након краћег задржавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.

Грчки историчар Страбон писао је да су у западној Азији по планинским пределима живели Срби, или Брђани, који су се одликовали русом косом и плавим очима. О истима постоје написи и руског историчара Михаила Ломоносова. Дубровчанин Иван Гундулић певао је о славној Троји:

При мору управ српских страна у пржинах пуста жала

Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала.

А Цар Душан постављао је свога намесника у Малој Азији баш у области Троје.
Олга Луковић-Пјановић пише, у другој књизи "Срби народ најстарији", страна 59, како је "Цхицаго Трибуне" 19. Фебруара 1981. године објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава жена, беле расе. Затим је иста вест објављена у Паризу на ТВ. Те вести Олгу су потсетиле на оне које тврде да су Шиптари Илири само зато што су се населили на илирске територије. Према томе, Олга закључује да је "плава кинескиња" могла бити само српкиња.

Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере. Ево неких: током силних ратовања са турским и монголским племенима нестала су многа српска насеља у којима су живели вековима. Према грчкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела садашње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30.000 коњаника. У борби са Арапима 692. године, две трећине те војске пређе на страну Арапа, а Јустинијан даде налог да се све преостале породице српске покољу. Нешто касније, 762. године, из Македоније се пресели око 250.000 Срба у Малу Азију, а 802. године опет дође до сличне сеобе, након што је грчки цар Комнен покорио Рашку. И коначно, у петнаестом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30.000 српске мушке деце у Турску од којих је направио Јањичаре и исве их утрошио у наредним обрачунима са Србима. Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили ћирилицу "ђаволим писмом" и забранили њену употребу. Пољска, Ческа и Хрватска одмах су је напустили и отпочела је борба против ћирилице. Ова борба продужена је до данашњих дана, а то је уједно и борба између две цркве, која траје већ вековима. Све су то докази да су Срби вековно бивали изложени страдањима и да су сопственом крвљу плацали високу цену опстанка.
Огранак Срба који се доселио на Балкан пре три до четири хиљаде година, о којима су писали грчки и римски историчари, су директни праоци данасњих Срба. Тај огранак доспео је чак до Шпаније и северних обала Африке. О тим сеобама записе су оставили Чех Пулкова и Еније Силвије, који наводи сеобе Срба у време постојања куле Вавилонске. Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглифима је записано да су 1.600 година пре Христа у Либију и Мауританију допрли бели народи плавих очију. Египатски извори тврде да су ти народи на њиховим просторима основали своју државу која је постојала седам векова. Др. Олга Луковић-Пјановић даје диван опис ратних заробљеника, чији су ликови уклесани на египатским пирамиадама са "зракастим крунама" на главама, са закључком на основу речи пересет и прст да се ради о Србима (стр. 215-230). Рајић цитира руске летописце, који кажу да су Венди, Срби, помагали Тројанце у борби против Грка, па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу. Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију, Босну и Херцеговину и све до Венеције јос пре три хиљаде година. Шафарик, касније пише да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.

Из предњега произлази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грчким и латинским. Шест стотина година после тројанског рата, Срби су потпуно насељавали Балкан и у то доба македонски цар Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност. Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такође Срби, пошто у то доба нису још постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима. То се да тумачити и из песме Ивана Гундулћа "Осман", где каже:

Од Лесандра Србљанина, од свијех цара, цара славног

Александро то свидочи краљ велики свега свита.

Александар Велики презивао се Карановић, а то презиме изведено је из титуле Каран, која је додељивана код Срба високим достојанственицима и племићима или неком принцу из владарске куће, сроднику краља или цара, приликом његовог постављања на дужност главног заповедника војног или покрајине. Према Деретићу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумачење одговарало. Две хиљаде година пре Христова рођења једино је древна држава цара Нина била светско царство, коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке - Илирска, Дачка и Карпатска Србија. У античком времену, по Деретићу, држава је била организована друштвена заједница заснована на обичајном праву. За старе Грке каже да у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грцку, Европа је за њих била само Србија и ништа више. Државу је тада оличавао владар, господар, а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт и њоме успесно управља.
После распада Римске Империје обновљена је српска држава 461. године, крунисањем Маркелина у Солуну. Маркели, Србин, био је војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским Пољима 451. године. Српску државу учврстио је Осторило Свевладов 490. године и звала се Српска Царевина или Србија. Од тада па до краја 15. века, пуних хиљаду година, Србија постоји као држава без прекида. Деретић цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије, истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дачка Србија и трећа од Карпата до Балтичког мора, звана Сарматском Србијом. Било је то два века пре Христа. Римљани су освојили Илирску и један део Дачке Србије, један век после Христа, а део између Тисе и Дунава остао је заувек неосвојен, што иде у прилог тврдњи да никда није прекинута традиција римским освајањем. Цела Сарматска Србија остала је ван домашаја римског царства. Дачка Србија данас се зове Влашка, а Балтичка Србија се зове Пољска. Значи, од успостављања Ниновог царства, око 2015. године старе ере, па до данас, преко четири хиљаде година српска државна традиција није прекинута. Отуда је Србија "вечна".
Себастијан Долчи и нехотице повезује илирски језик са Србима. А Лаоник Халкокондило у књизи "О Турској", каже да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су живели у данашњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, што потврђују и Шафарик и Суровјецки, пишући о распрострањености српског народа. И хрватски писац Динко Златарић у "Електри", посвети кнезу Зринском, пише о "Великом Александру, краљу српском". Орфелина о руском цару Петру Великоме, у грамати од 3. Марта 1711. године, записано је да "цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака, потсећајући их да се сете својих славних и јуначких предака, у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио".

О сарматским Србима

О Србима који су населили пределе иза Каспијског мора и ту основали државу Сербанија, Бошковић у својој "Историји света" каже: "Херодот словенска племена између Дона и Дњепра назива другим именима а Птоломеј их назива Антима, Венетима или Србима, као огранцима сарматског народа". Рус Иловејски сматра да су то све били Срби. А у вези иранских Скита историјски је уврђено да су они у те сарматске крајеве провалили 300 година пре Христа. Како је Херодот живео 450. година пре Христа отуда је логично што је Србе називао Скитима. Прокопије из Цезарије писао је пре четрнаест векова да су између Каспијског и Азовског мора живели Хуно-Сибири. Доказано је да су Хуне потисли Кинези и у тим земљама освојили српске краљевине, те Србе натерали да се одатле селе заједно са Хунима на запад Европе. Прокопије о Хунима пише као о праоцима Мађара. Јоан Томка Саски пише да је у земљи између Кавказа и Дона била земља Сербанија, у којој су се после хиљадугодишњег кретања настанили Срби, на свом путу из Индије. Ти Срби звали су се још и Брђанима, а њихов први старешина звао се Господин и често је под својом контролом имао више стотина хиљада коњаника. Римско-грчки историчар Страбон писао је 70. године пре н.е.: "У западној Азији живе Срби Брђани. Облак, цар Срба, послао је краљу Фарнаку двадесет хиљада коњаника, а Господин, владар Брђана, послао му је двеста хиљада". Страбон каже да су се ти исти Срби налазили на том простору преко 400 година, све док их Хуни нису протерали у Европу. Грчки историчар Теофан пише: "Прве године владања цара Јустинијана (520. године н.е) сто хиљада Хуна-Сабира преселило се под вођством удовице њиховог вође Римљанима и настанило на Балканском полуострву". О овој сеоби писао је и Шафарик, наводећи да су Срби иза себе оставили реку Серпу, која утиче у Волгу у московској губернији среза Сербухов. Река Серпа и данас тече кроз земљу Козака, а на западној страни Каспијског мора постоји и данас предео зван Сербанија, са градићем Берђанска. Тамо је 1890-тих година живео Марко Ђурашковић, коме је цар Александар Трећи поклонио имање за стечене заслуге, а његов брат Филип служио је као телохранитељ Краља Николе.

Трећа грана Срба, која се на свом путу од Индије селила уз границе Кине, зауставила се у данашњем Сибиру. Сачувани су подаци о њиховим владаоцима Бану Јанчи, Ранку, Цицану, које су записали Кинези у својој хроници. У Кинеској хроници писало је о цару Танчи, који је имао пет синова, који након очеве смрти изделе земљу и тиме је потпуно ослабе. Кинези су о цару Танчи писали легенде. Доказ да су Срби живели са Кинезима види се из неких речи у кинеском језику које су истоветне са српским. Такве су: мадри - мудри; книг - књига; слон - слон; рај - рај итд. Ова група Срба, која остави име Сирбирији (Сибирији) преко Урала усмерила се даље ка Европи. Али и пре њиховог доласка Срби су се већ били настанили у пределима око Балтичког мора.

Како наводи Сима Лукин-Лазић, већи народи Европе своја порекла су везивали за легенде. Тако су Грке створили њихови Богови на Олимпу, док су Римљани настали од Ромула, кога је отхранила вучица. Срби су, међутим, морали препешачити Азију и Европу и вековно се борити за опстанак. На путу од Кине, преко Сибира, до Европе, за чега им је требало десетине векова, пали су под ропство Хуна. У сваком од тих ратова готово су бивали преполовљени. Србима из Сибирије придружили су се Срби из Сербаније, па су се селећи се на запад једни населили око река Волге, Дона, Дњепра и Дњестра, док су други запосели данашње области Пољске и Галиције. Та група Срба основала је тамошњу државу Белу Србију или Бојку. Процене су да су се та насељавања збила 1.600 до 1.300 година пре Христовог рођења. Бела Србија заузимала је просторе између Карпата и Висле. Они који су живели по хрбатима, између Карпата и данашње Чешке, назваше се Хрвати (од речи хрбати) и касније основаше своју државу Белу Хрватску, али и даље задржаше обичаје и језик српски. Рајић је писао: " Срби се населише изнад Црнога мора у Сармацији европској и наставаху у Великој Србији". И данас се северни сарматски Срби зову Бели (Белоруси). По грчком историчару Халкокондилу, Трибали (Илирски Срби) су дошли у ове крајеве иза Дунава, данашњих предела Русије, краја који се зове Сармација и то су остаци српског огранка које се иселило у Илирик. И данас у Галицији живи малоруско племе које себе назива Бојки, исто како су Срби себе звали док су живели у Белој Србији. Валтазар Богишић за малорусе тврди да су најсличнији Србима. Он каже да у тај народ спадају славни донски и запорошки Козаци. А за доказ наводи песму "Девојка Ружици", која је толико истоветна на српском и украјинском да је оба народа потпуно могу разумети на оба језика.

Трећи огранак Срба, селећи се на запад и север Европе отисао је најдаље, дуж Балтичког мора и реке Лабе, где су пре 3.300 година основали Балтичку Србију, која је допирала чак до Данске. Она племена која су тада запосела данашњу Чешку и Немачку основала су Велику Србију. Створена је пре око 2.700 година. Ти Срби први су се сукобили са Германима и дали им име Немци. Ти Срби, опкољени са свих страна, током времена, ишчезли су готово сасвим изузев малога дела у Саксонској области и то су Лужички Срби, који су и до данас сачували свој језик и име у Источној Немачкој. Пре асимилације Срби су живели у Пруској (Хановер и Бранденбург, тада Бранибор). Рачки је писао да су пре Немаца ту живели Полабски Срби: Љутићи, Ратари и Морачани. Маретић и Рачки, оба Хрвата, наводе Србе Рујанце који су под притиском Немаца најпре иселили у Македонију, а одатле их је цар Јустинијан пребацио у Малу Азију. Ови Рујанци, балтички полабски Срби, били су угледан народ и имали су храм бога Световида у граду Аркони, имали су свога цара и утврђене градове. Немци су их звали Љутице, као храбре и жестоке. Римскогалски писац Вибиус Секвестер наводи да су у његово доба, пре више од петнаест векова, сви полабски Словени називали себе Сербети. У хроници сачуваној у Минхену цитира се да су Срби били тако велико царство да су од њих постали сви словенски народи. Рачки и Маретић се слажу о постанку словенских имена тек у шестом веку нове ере. А Римљани и Грци су још преко две хиљаде година на Балтичком мору нашли народе Венде или Србе. Српски историчар Милош Милојевић каже: "Група Срба која је од китајске империје дошла преко Сибира у Европу настанила се у данашњој Немачкој, Француској, Холандији, а део чак прешао у Енглеску, где су ишчезли међу англосаксонцима, оставивши многа имена река, села и градова чисто српског језичког порекла". Нађени су трагови да су Срби допрли чак до Шведске, о чему сведочи званична титула шведског краља, у то време је био заједнички краљ шведски, норвешки и вендски. Рус Гилфердинг и Немац Хелмхолд пишу да су Срби у Балтичкој Србији имали свога цара и то пре више од три хиљаде година, значи тринаест векова пре Христовог рођења. Шафарик указује на порекло садашњих Срба из Велике Србије (Себрани списи И-43), где католички бискуп Дубрава каже: "Срби освојише Горњу и Доњу Лужицу и узеше име Лужичани". Рајић описује борбе најсевернијих и најзападнијих Срба са Саксонцима, где Саксонцима убисе 53.000 војника, а у другом рату убише данског краља. Прослављени српски војсковођа био је Звјездодраг, а затим Беослав, који је ратовао са Французима. Ти Срби ратовали су и са Карлом Великим и унистили им 32.000 војника. Иза тога, борише се опет са Данцима, где погибе краљ Данске и победише Срби у Јитланду. Тада дође до раздора међу Србима, што их је коштало опстанка као и увек. Једни Срби помагали су Франке, а други Саксонце и Данце. Када су 772. године Срби ратовали заједно са Карлом Великим против Саксонаца, Срби Љутићи продрли су у Бодрићке крајеве и опљачкали их. Карло Велики са војском Срба Бодрића 789. године под вођством кнеза Вучана пређе Лабу у земљу Љутића, све попали и опустоши и присили војводу Љутића на покорност. После кнеза Вучана дође кнез Драшко, а затим кнез Славомир, који су сви били верни Карлу Великом. Године 808. Љутићи ударе на Бодриће и попале им земљу, а 812. Карло Велики заједно са Бодрићима опет покори Љутиће. Током тих дугих борби непотребно су сви искрварили, да би 30 година касније, 840. године сложили Љутиће и Бодриће да заједно ударе на Лудовика и нанесу му велике губитке. Те борбе Срба и Саксонаца настављане су 927., па 937., 955. и 1000. године, непотребно се међусобно униставајући. Ратови су настављани све до краја 12. века, док коначно Немци не настанише српске опустошене земље и преживело становништво германизоваше. За историју остаде само мало острво Лужичких Срба као успомена на старе векове и славе. Немац др. А. Хефнер, поводом серије "Трагање за коренима Срба" пише о потонулом граду Винети, као некада највећем граду Европе, који је био понос лепоте и назива га "Атлантидом севера" и "Словенским Амстердамом". И сада рибари нерадо бацају мреже у том делу Севернога мора, јер им се чини да из зелених дубина допиру звуци црквених звона и дечији плач, са жагором људи на трговима. Цени се да данас живи свега око 300.000 Лужичких Срба, а Немци их зову Лужичанима или Вендима. Они сами за себе говоре да су Срби. У Горњој Лужици кажу; "Сим Серб - Србин сам", а у Доњој Лужици кажу: "Сам серпски - ја сам српски". Имају чак и своју химну "Хишће Сербство незхубљене - српство још није изгубљено".

Смрћу последњег кнеза Прибислава Срби су изгубили своју слободу 1134. године. У петнаестом веку вароши су им већ постале немачке, а села у 18. веку. Тако је нестао један добар народ, који је ту живео хиљадупетстотина година пре Немаца.
Чехословаци доводе своје прво постојање од краља Сама или Самка, или Свевлада, који је у седмом веку основао Моравско царство. Француски писац Фредегар, савременик Самков, назива Самка српским краљем. Он у својој хроници каже да је сродник Самков, кнез Лужичких Срба, Дерван пресао на страну Свевлада. Од Чешког историчара Полацког остао је запис да се за њихово име чуло тек две стотине година касније, када су се организовали као народ у деветом веку са моравским царством које је створио њихов владар Светопук.

Разлози српске пропасти, поред војничке, су наивност и доброћудност (болећивост) и хришћанска вера. Срби су дозвољавали Јеврејима и Немцима усељавање у њихове крајеве и трговину, кнезови су их примали на своје дворове што их је коштало асимилације. Срби су од свих словенских народа били најоданији својој вери и свом Богу Световиду. То указује да су Балтички и Балкански Срби истог порекла. Срби су једини словенски народ који верује у кућне заштитнике, свеце и Крсне славе. Српска реч Слава потиче од ведских времена а означава одавање нејвећих почасти свецу заштитнику породице и огњишта. Хиљадугодишњи је обичај да Само Срби Славу Славе. А чини се да и то може бити основ за настанак речи Словен.

Доста је написано и о пореклу Немаца од Пруских Срба, чему се противе неки историчари док други то потенцирају. Славни канцелар Ото Бизмарк често је причао у свом дневнику да његова баба није знала ни једне немачке речи вец само сорабски (српски). У 17. веку Лајбниц је рекао руском цару Петру Великом: "Наше је порекло исто, оба смо Словени", а за Лајбница ректор Велике Српске школе Нешић каже: "Он је чедо јуначког српског народа, чији је један део пре 12 векова оставио те крајеве и доселио се на Балкан".